Петак, 27.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Записи српског трамвајџије из Монтевидеа

Фотографија са испраћајa (детаљ): голман Јакшић иза деце (лево), богата удавача и Драгутин (десно)

Горњи Милановац – Приликом искрцавања са брода, нашим фудбалерима смо приредили свечан дочек. Хор од 30 певача из овдашње југословенске заједнице певао је: „Да живи слобода југословенског рода, хај, да живи, живи Југославија”. Песму је написао и компоновао слепи професор музике Никола Диклић, рођен у Бјеловару, који живи у Уругвају. На дочеку су били наши људи из Бразила, Аргентине и других јужноамеричких земаља. Набавили смо наше тробојке и носили на реверима. Уругвајци су дочек снимили и приказивали више пута у својим биоскопима. Чика Никола и ја смо све време били уз наше фудбалере и помагали им као преводиоци.

Овако је долазак југословенске екипе на Светско првенство у Монтевидеу, 1930. године, описао Драгутин Миљковић, возач трамваја у главном граду Уругваја. Прелиставамо пожутели и делом оштећени свежањ његових дневничких бележака које кћерка Костадина Глишовић, уз фотографије и џепни сат донет из Монтевидеа, чува као драгу реликвију.

– Мој отац је рођен у селу Модра Стена код Бабушнице, у сиромашном крају одакле су људи одлазили у печалбу. Тако се и он отиснуо преко Атлантика. Родитељи су продали два бика да би могао да плати пут. Иначе, био је, за оно време, натпросечно писмен, у свом селу је, 1925. године, основао потрошачко-кредитну задругу и у њој радио као књиговођа. Касније је исто радио и у Алексинцу и, уз рад, завршио два разреда гимназије у Нишу – прича нам кћерка Костадина.

А како се обрео у Уругвају? „У јесен 1928. године, пратећи лист ,Политику’, наиђем на оглас да италијански брод ,Белведере’ креће из Сплита за Јужну Америку, 12. маја 1929. године. Нисам се много мислио; током зиме се спремим за путовање и запловим, а у Монтевидеу се искрцам 15. јуна. Запослио сам се на једном имању подалеко од града, брао сам поморанџе, а после седам-осам месеци вратио сам се у град, положио возачки испит и возио сам трамвај”, читамо Драгутинов читак рукопис.

Ево како Даргутин описује финалну утакмицу наших против Уругвајаца: „Током игре, наши су задали велики страх Уругвајцима, нарочио су их плашиле одличне одбране Милована Јакшића. Гледаоци су урлали од узбуђења. Вероватно бисмо победили да један од полицајаца није са аут-линије додао лопту уругвајском фудбалеру баш на згодно место одакле је постигао водећи гол“. Да подсетимо: повели смо одмах голом Вујадиновића, Уругвајци изједначили и постигли и други гол (2:1), који је, вероватно, Драгутин описао. Да ли је полицајчев „гаф“ промако судији или је намерно превидео? После тога је наш тим клонуо и, знамо, у полуфиналу изгубио са шест према један.

Тако је у свом дневнику записао Драгутин. Да ли се баш тако догодило? Да ли је „гаф” полицајца промакао судији или је намерно превидео? Можемо да верујемо или да не верујемо.

Драгутин у униформи возача трамваја у Монтевидеу

Домаћини су, описује даље Драгутин Миљковић, хтели да голмана Јакшића задрже у својој земљи како би играо за неки њихов клуб и репрезентацију. Ево шта су смислили: „Покушаше да нашег голмана ожене једном богатом уругвајском девојком, милионерком. На фотографији са испраћаја фудбалера она седи поред мене. Ја сам одабран за наводаџију и када сам то Миловану рекао, он није хтео ни да чује. Земљаче Миљковићу, одговорио ми је, не бих понизио себе, мој клуб и моју Југославију ни целу Америку да ми даду”.

Наши фудбалери се, ипак, нису вратили кући без пехара. Југословенски исељеници су купили диван пехар који су, на величанственом испраћају у хотелу „Гранд”, 30. јула 1930. године, уручили нашем тиму. На фотографији, снимљеној тада, старој 83 године, коју је Драгутин донео и чувао, а његова кћерка је држи урамљену о зиду своје дневне собе је око 60 лица – чланова југословенске екипе и наших исељеника. У дну је латинични натпис: „Југославенска заједница придаје пехар делегацији Југ. Ног. Савеза, Монтевидео, 30. VII 1930”. Очито је аутор натписа био Далматинац („придаје“).

О даљем Драгутиновом животом путу стоји, такође, у његовим записима. Понегде су странице исписане графитном оловком, текст избледео, не разазнаје се, па се ослањамо на сећање кћерке Костадине:

– На наговор професора музике Николе Диклића, вратио се, 1933. године, у своју земљу. Дошао је у Шумадију. У гружанским Љуљацима је подигао циглану коју су Немци у првој години рата запалили. Године 1945, у Луњевици гради нову циглану која је дневно производила 5.000 цигала, а уграђиване су у многе зграде Милановца, такође спаљеног у јесен 1941. године. Фабрика је, три године потом, национализована (кћерка је покренула поступак за повратак очеве имовине). Касније је отворио вуновлачару, која је дуго „дрндала” вуну за кућну радиност у читавом крају; из ње је и пензионисан.

Драгутин Миљковић, између осталог и хроничар боравка наших фудбалера на Светском првенству у Монтевидеу, умро је 1992. године у 91. години. Мимо обичаја, на гробљу су били постављени звучници са којих је, по жељи кћерке Костадине, сахрана обављена уз „Хор Јевреја” из Вердијеве опере „Набуко”.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.