Триша Кацлеровић после пола века поменут само у читуљи

Триша Кацлеровић, једини секретар Комунистичке партије Југославије који осим Јосипа Броза није убијен, Лењинов пријатељ и саборац и један од ретких комуниста који и данас у престоници има своју улицу – пола века после смрти поменут је само у читуљи објављеној у „Политици”. Сећање на њега у нашем листу ових дана објавиле су његове унуке Љиљана-Лила Ђурђевић и Драгослава-Дага Хаџи-Костић са породицама, тачно 50 година након што су вест о смрти овог револуционара, новинара и адвоката пренели готово сви тадашњи медији уз опсежне чланке о његовом животу.

Биографија проткана бурним детаљима почела је 1879. у Боки у Банату, Кацлеровићевом месту рођења у тадашњој Аустроугарској. Правни факултет завршио је 1905, а радничком покрету прикључио се још као бруцош, 1901. године.

– Члан Централног одбора који је тада руководио радничким покретом у Србији постао је 1902. и почео одлучно да подржава Радована Драговића и Димитрија Туцовића. Уз портрет Светозара Марковића, Туцовићеву слику касније је увек истицао у својој канцеларији – подсећа Драгослава Хаџи-Костић која са сестром и данас чува бројне чланке и документа о Кацлеровићу.

Већ у првој деценији 20. века полиција почиње да се интересује за њега. Радио је на стварању радничких друштава по српским градовима и био уредник „Типографског гласника”, првог синдикалног листа у земљи, листа „Радник” и сарадник „Радничких новина”.

Био је један од оснивача Српске социјалдемократске партије, а од 1906. до 1907. био је и секретар ове странке. На Осмом конгресу Социјалистичке интернационале 1910. упознао је Лењина, кога је поново срео на Другој конференцији у Цимервалду.

– Део Првог светског рата провео је у Скандинавији, радећи на оснивању социјалистичких организација. Прикључио се револуцији у Русији 1917. и активно учествовао у победи Лењина – додаје Драгослава Хаџи-Костић.

Кацлеровићеве унуке Драгослава Хаџи-Костић и Љиљана Ђурђевић (Фото Р. Крстинић)

После рата био је ангажован 1919. у Централном партијском већу Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста). Априла 1921. постао је члан Централног одбора КПЈ и председник посланичког клуба комуниста. После хапшења партијског руководства, преузео је дужност секретара илегалне КПЈ, а затим је основао Независну радничку партију Југославије, која је била законити облик тада забрањене КПЈ. То је било 1923. када је и као гласило те странке Кацлеровић покренуо и часопис „Борба”. Али већ 1924. и ова партија била је забрањена, а он је почео да се повлачи из дневне политике, па се 1926. потпуно посветио адвокатском послу.

– Без обзира на то, остао је у контакту са бројним саборцима у илегали. Када је 1941. Београд окупиран одбио је да га напусти, јер више није био политички активан. Избегао је хапшење, а после Другог светског рата постављен је за члана привремене народне скупштине и судију Врховног суда Србије. Пензионисан је 1948. али су га и после тога посећивали многи виђенији представници тадашњег режима. Не само Тито, него и Моша Пијаде, Коча Поповић, Петар Стамболић... – закључује Драгослава Хаџи-Костић, показујући нам телеграм саучешћа који је поводом Кацлеровићеве смрти породици послао Јосип Броз.

-----------------------------------------------------------------

Бранко Пешић говорио на сахрани

„Политика” је у бројевима после смрти Трише Кацлеровића, почетком априла 1964. објавила више чланака о њему. Пренет је и говор тадашњег градоначелника Бранка Пешића на Кацлеровићевој сахрани.

– Био је још до јуче једна од живих веза са прошлошћу, са историјом радничког покрета наше земље, жива успомена на прве кораке младог, слободног радништва Београда и Србије, где је капитализам споро и мучно утирао свој пут, на прве кораке, прве невоље и прве успехе српског пролетеријата који се борио да створи своју организацију, своју партију и заштити себе и своје интересе од примитивне и грамзиве класе трговаца и фабриканата – рекао је, између осталог, Бранко Пешић.

Соба-легат нестала деведесетих

Љиљана Ђурђевић, унука Трише Кацлеровића, каже да је радна соба њеног деде после његове смрти завештана.

– Соба је припала тадашњем Историјскоммузеју Југославије. У њој је било веома вредног намештаја и приручних предмета. Соба је била постављена као легат у музеју, али је после распада СФРЈ нестала. Без обзира на бројне покушаје наше мајке, Тришине ћерке, и осталих чланова породице, никада нисмо успели да утврдимо шта се десило и ко је одговоран за то – каже Љиљана Ђурђевић.