Уторак, 16.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Триша Кацлеровић после пола века поменут само у читуљи

Фото Р. Крстинић

Триша Кацлеровић, једини секретар Комунистичке партије Југославије који осим Јосипа Броза није убијен, Лењинов пријатељ и саборац и један од ретких комуниста који и данас у престоници има своју улицу – пола века после смрти поменут је само у читуљи објављеној у „Политици”. Сећање на њега у нашем листу ових дана објавиле су његове унуке Љиљана-Лила Ђурђевић и Драгослава-Дага Хаџи-Костић са породицама, тачно 50 година након што су вест о смрти овог револуционара, новинара и адвоката пренели готово сви тадашњи медији уз опсежне чланке о његовом животу.

Биографија проткана бурним детаљима почела је 1879. у Боки у Банату, Кацлеровићевом месту рођења у тадашњој Аустроугарској. Правни факултет завршио је 1905, а радничком покрету прикључио се још као бруцош, 1901. године.

– Члан Централног одбора који је тада руководио радничким покретом у Србији постао је 1902. и почео одлучно да подржава Радована Драговића и Димитрија Туцовића. Уз портрет Светозара Марковића, Туцовићеву слику касније је увек истицао у својој канцеларији – подсећа Драгослава Хаџи-Костић која са сестром и данас чува бројне чланке и документа о Кацлеровићу.

Већ у првој деценији 20. века полиција почиње да се интересује за њега. Радио је на стварању радничких друштава по српским градовима и био уредник „Типографског гласника”, првог синдикалног листа у земљи, листа „Радник” и сарадник „Радничких новина”.

Био је један од оснивача Српске социјалдемократске партије, а од 1906. до 1907. био је и секретар ове странке. На Осмом конгресу Социјалистичке интернационале 1910. упознао је Лењина, кога је поново срео на Другој конференцији у Цимервалду.

– Део Првог светског рата провео је у Скандинавији, радећи на оснивању социјалистичких организација. Прикључио се револуцији у Русији 1917. и активно учествовао у победи Лењина – додаје Драгослава Хаџи-Костић.

Кацлеровићеве унуке Драгослава Хаџи-Костић и Љиљана Ђурђевић (Фото Р. Крстинић)

После рата био је ангажован 1919. у Централном партијском већу Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста). Априла 1921. постао је члан Централног одбора КПЈ и председник посланичког клуба комуниста. После хапшења партијског руководства, преузео је дужност секретара илегалне КПЈ, а затим је основао Независну радничку партију Југославије, која је била законити облик тада забрањене КПЈ. То је било 1923. када је и као гласило те странке Кацлеровић покренуо и часопис „Борба”. Али већ 1924. и ова партија била је забрањена, а он је почео да се повлачи из дневне политике, па се 1926. потпуно посветио адвокатском послу.

– Без обзира на то, остао је у контакту са бројним саборцима у илегали. Када је 1941. Београд окупиран одбио је да га напусти, јер више није био политички активан. Избегао је хапшење, а после Другог светског рата постављен је за члана привремене народне скупштине и судију Врховног суда Србије. Пензионисан је 1948. али су га и после тога посећивали многи виђенији представници тадашњег режима. Не само Тито, него и Моша Пијаде, Коча Поповић, Петар Стамболић... – закључује Драгослава Хаџи-Костић, показујући нам телеграм саучешћа који је поводом Кацлеровићеве смрти породици послао Јосип Броз.

-----------------------------------------------------------------

Бранко Пешић говорио на сахрани

„Политика” је у бројевима после смрти Трише Кацлеровића, почетком априла 1964. објавила више чланака о њему. Пренет је и говор тадашњег градоначелника Бранка Пешића на Кацлеровићевој сахрани.

– Био је још до јуче једна од живих веза са прошлошћу, са историјом радничког покрета наше земље, жива успомена на прве кораке младог, слободног радништва Београда и Србије, где је капитализам споро и мучно утирао свој пут, на прве кораке, прве невоље и прве успехе српског пролетеријата који се борио да створи своју организацију, своју партију и заштити себе и своје интересе од примитивне и грамзиве класе трговаца и фабриканата – рекао је, између осталог, Бранко Пешић.

Соба-легат нестала деведесетих

Љиљана Ђурђевић, унука Трише Кацлеровића, каже да је радна соба њеног деде после његове смрти завештана.

– Соба је припала тадашњем Историјскоммузеју Југославије. У њој је било веома вредног намештаја и приручних предмета. Соба је била постављена као легат у музеју, али је после распада СФРЈ нестала. Без обзира на бројне покушаје наше мајке, Тришине ћерке, и осталих чланова породице, никада нисмо успели да утврдимо шта се десило и ко је одговоран за то – каже Љиљана Ђурђевић.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.