субота, 12.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Интерес, па капитал, па политика, а онда раја

У време политичких промена, чије ћемо размере тек видети, недовољно пажње се обраћа на улогу или недостатак улоге обичних људи. Да ли се ради о Украјини и њеној етничкој подељености, Каталонији чије становништво већином жели независност, о Француској у којој Ле Пенова постаје све јача, о растућем национализму у Аустрији и Мађарској, о незадовољству радника широм Европе, о Србији у којој je Вучић остварио победу без преседана – становништво својим изманипулисаним или свесним делањем или апатијом на крају доноси одлуку. Рефлектори су уперени у политичаре, али грађани увек учествују, макар као неми посматрачи који би само да гледају своја посла.

Недавно сам био у Визбадену на „Гоуист”филмском фестивалу. Неки Украјинци су приказали филм и говорили како је Украјина коначно независна, да више није у сенци Русије. Сутрадан је већ постало очигледно да исток Украјине неће бити исти. Наивност њиховог става лежи у идеји независности, поготову ако се зна да се из америчке амбасаде доноси одлука ко ће бити нови председник. Народ је инструиран на Мајдану, а сад и на истоку. То је био полтронско-револуционарни модел који смо и ми имали у Србији. Са друге стране, у „Њујорк тајмсу”је један обичан проруски грађанин Крима рекао да жели да буде део велике земље која нема честа превирања, где ће бити сигурнији. Да ли ће му живот бити бољи, питање је, али он увиђа да у мањим земљама нема могућности за стабилност и самоодређење и да је украјинско становништво средство у геополитичким надметањима. Дакле, сукоби на највишем политичком нивоу постављају и нас на дну лествице моћи у (не)прилике, а ми смо слободни да одредимо свој став према новонасталој ситуацији. Зато је центрима моћи толико стало да утичу на формирање нашег става и на дефинисање противника.

Да би се утицало на грађане и на политичку ситуацију, у Украјину је упумпаван новац из САД како би скочила подршказа ЕУ и НАТО. Капитал је помогао људима на западу земље да буду одлучнији. Капитал тако покреће „револуционарно предузеће” у којем, гле чуда, страда обичан народ који волонтерски учествује у револуцији, на фронту. О значају људи на терену у Кијеву говори и учешће фашиста у револуцији.

Према томе, грађани су искоришћени као средство, док капитал и политика доносе одлуке. „Фајненшел тајмс”је, према Чомском, најкориснији лист за информисање јер се обраћа бизнису. Ту се могло прочитати да се олигарси ценкају и са украјинском и са проруском страном да осигурају своју позицију у будућој верзији Украјине, и ту се пре свега мисли на најбогатијег –Рината Ахметова. „Волстрит џорнал” пише колико је драматично пала вредност украјинске валуте и да Украјина нема јаке економске везе са Европом. Зато не треба да чуди што Запад реагује релативно млако – немају довољно јак интерес да интервенишу, поготову не када је сусед Русија.

У медијима је поново челник НАТО Андерс Фог Расмусен. Срео сам га пре неколико година на универзитету у Њујорку док је био премијер Данске. Питао сам га о тада актуелној теми: о недемократском начину на који су челници европских држава, попут Гордона Брауна у Британији, ратификовали Лисабонски уговор иако је огромна већина грађана била против. Осмехнуо се, слегао раменима и поменуо разлоге зашто је легално такво одлучивање. Моје питање је било о демократичности, а одговор само показује да је демократија пожељна кад је потребна центру моћи јер је број грађана на референдуму, изборима или на улицама политички капитал.

Знатно блажи домаћи пример жеље да капитал и политика утичу на мњење јесте долазак америчке телевизије у Србију, у чему учествују бивши амбасадор САД Камерон Мантер и бивши челник ЦИА Дејвид Петреус, о чему је писала „Политика”. За разлику од грађана, политички и финансијски моћници имајудалеко већи простор за самостално политичко деловање и у њиховим плановимаљуди су број на пиплметру или број гласова.

Обични људи имају моћ кроз бројност, а у глобалном свету више није довољан ни велики број грађана једне земље јер могу бити манипулисани из страних центара. Што се Европе тиче,гласачи у појединим земљама ће у све већем броју следити националисте и веровати у тај одговор на економску кризу. Међутим, други виде незапосленост као последицу општег економског уређења,али тај фронт морају сами грађани да дефинишу јер класна борба није профитабилна да би је неко финансирао из сенке. Дакле, левичарски покрет би морао да буде међународни јер капитал против којег се бори је већ интернационалан. Да не би били изманипулисани, није довољно да грађани чују шта се прича кроз мегафоне, већ да сазнају ко је лидерима на сцени платио мегафоне.

Дипломирао филозофију и филмску режију на Колумбија универзитету, Њујорк

Коментари0
3a8bf
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља