петак, 07.05.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 07.05.2014. у 15:00

Два јаблана

„Мааааамаааа!

Направи ми још једно парче.„

Маст на хлеба, мало соли и алева паприка – најбоља ужина на свету.

„Ајде, са’ ћу ја, а ти се обуци, немој да ми се прехладиш.„

Деца на улици су имала своје ужине и чекала на мене да наставимо игру.

 „Додај ми, бре, лопту! Што си себичан.„

Моја улица води са 2:0,.

Утрччасмо у бару осталу после летње кише.

Скачемо и прскамо једни друге.

Свако двориште је имало башту и дрвеће.

Увек смо имали мусава лица од црних дудиња и смејали се једни другима.

А било је ту и кајсија, шљива, лешника, ораха, трешања...

Два јаблана су била међу највишим у улици, баш иза наше куће.

Они су се увек нешто домунђавали, и дању и ноћу.

Лети је њихово лишће неуморно причало са врапцима.

Зими су некако изгледали вишљи без лишћа, парајући небо својим оштрим врховима.

„Тата хајде да једемо заједно, мора да си уморан после посла.„

Полако би тата сркао своју супу, одлежао пола сата, а онда би одлазио да ради по башти или у радионицу.

Није било комшије коме тата није нешто поправио и помогао.

Велики трокрилни прозор, велики као и ја.

Пази, сине, да не разбијеш стакло, било би боље да се не играш тим клештима.

Без бриге, тата. !!!!!! Одлетеше клешта у прозор...ломљава стакла.

Скупих своја рамена. Заслужио сам да ме лупи по дупету. Више пута. Па лепо ми је рек’о.

„Хајдемо, сине, испочетка” - рече тата благим гласом.

„Кево, ћале, имате који динар?“

Другари и ја једемо полако семенке на корзу.

Испред нас море одбацених љуски сунцокрета и дулека.

Густирали смо семенке и девојчице које су шетале после завршене школе.

Свако је имао неку симпатију, или две.

 „Успори мало, сине.„

Успорим мало да ме сустигну, па опет пожурим.

Нећу баш да ме другови виде.

Ципеле су баш лепе. Тако и прилици будућем средњошколцу.

„Ви идите кући, ја ћу да дођем касније.„

Нисам, ваљда, више мали ... ко иде са родитељима.

Кево, цале, јавићу се када стигнем на факултет и када се средим.

’Ајде, до виђења, па да сте ми добро и здраво.

А ти кево, немој, бре, да поливаш ону воду кад одлазим.

У које доба, бре, живимо?

Немој да ме бламираш. Све ће да иде као по води и без тог твог лавора воде.„

Стоје кева и ћале испред капије и чекају да замакнем улицом.

Испраћају ме као да идем на Месец.

„Облаци се, сине, немој да се прехладиш. И, једи, немој да си тако мршав.„

Окренем се на крају улице да им махнем.

Стоје обоје са високо подигнутим рукама.

Из лавора у кевиној руци, још цури вода.

А иза њих два јаблана њишу крошње, машу својим витким гранама.

„Ћале, јеси ли то ти? Јел’ ме чујеш добро?

Мало је веза из Аустралије лоша.

Јел’ ме чујеш сада? Како сте, шта радите? Како је здравље?

Где је кева? Код комшике на кафи?

Добро, поздрави је па ћу да вас позовем опет ускоро.

Је’л вам треба новац, да вам пошаљем?

Трошите то, немојте да чувате као да ћете триста година.

Сви питају за мене? Фала, поздравите и ви целу фамилију и комшије.

Знам, чујем те. Јел’ кева опет плакала кад сам отишао?

Е, лепо сам јој сто пута рек’о да је то глупо.

’Ајде поздрави кеву па ћу да вас позовем опет за неки дан.„

Милееее, јеси ли то ти?!

Друже, мој, не можеш да ме се сетиш?!
Из основне школе, бре, седели смо у истој клупи у седмом и осмом.

Јеси’л то ти! Стварно. Па сад када мало боље погледам, па да.

Где си сада? Јеси ли се оженио? Шта радиш тамо? Јеси ли у својој професији? Колико остајеш?

Да ли се још увек бавиш фотографијом?

Хајде да направимо излозбу заједно једног дана?

Ту сам још неколико дана па се враћам.

Где сам? Па, у Аустралији.

Колко сам дуго у тој Аустралији?

Хајде ти дођи код мене и моја мајка те се сигурно још сећа.

Моји су остарили као и твоји.

Заборавио си ’де ми је кућа?

Право улицом, скрени у другу десно и код треће бандере, код она два јаблана.

 „’Ало, тата, јел’ ме чујеш?

Јесте, долазим, прекосутра, као што сам вам јавио.„

Тата ме чека на станици.

Шири руке.

Брише сузе надланицом, свија руке око мене.

Мој тата плаче?

Како је мама? Ни она не може више као пре. Знам.

Тата иде полако.

Успорим да тата може да одржи корак.

Татин широк осмех.

Успео је да ишколује сина, да му да образовање које он никада није могао сам да има.

ЊЕГОВ СИН – његов понос. Ставим руку тати преко рамена.

Нека сви виде каквог ја тату имам, он је МОЈ ПОНОС.

Где си сииииине, мајкин!

Колко дуго те мајка није видела!

Држим јој наборане руке, руке које су очистиле кућу милион пута, направиле толике ручкове, вечере, колаче, торте, пекмезе, ајваре, опрале толико веша, сашиле толико хаљина да се заради неки додатни динар.

Како брзо време пролази.

Је’ има наших тамо?

Јел’ се облачиш да не назебеш?

Колико остајеш?

Тако мало?

Када ћеш да дођеш поново?

Стоје опет моја мајка и мој тата испред капије, као и увек.

Мало погурени и несигурни на ногама.

Дуг и топао загрљај ... пољубац ... па загрљај ... па пољубац...па још један ...

„ И без бриге, мама, знам, обући ћу се, и редовно једем, и пазим на себе, и ...„

Окренем се након неколико корака.

Нема више дрвећа, врбаца, врана а ни локви по путу. Сада су ту неке нове куће са лепим црвеним крововима, неки други клинци који не знају тајне шутираја лопте по прашњавој улици, прескања комшијских тараба ..... и немају лица мусава од црних дудиња.

 „Волим вас пуно, и будите ми добро.„

На пола улице се опет окренем. Спустим торбу. Махнем обема рукама.

Торба тешка, са теглама слатког од касија и вишања, и флашом или две домаће, татине.

Махнем, два, три, пет пута ....

Стоје, чекају да замакнем улицом и машу рукама подигнутим до неба, као и увек ... моја два јаблана.

Зоран Петковић
Перт
Западна Аустралија

Коментари0
09f60
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља