Недеља, 25.09.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Двозначна сећања и помирење

Ових дана сведоци смо новог таласа јавне употребе прошлости. Култура сећања наизглед омекшава, али је вишезначна, прагматична и више прилагођена ЕУ него региону. Председник Хрватске Јосиповић је пре неколико дана у Јасеновцу мултикултуралистички опомињао на злочине НДХ, али су зато у Книну и Вуковару сећања врела националноослободилачка. Двозначном хрватском сећању слично је и српско. Ивица Дачић је крајем априла на Сајмишту говорио о збирним жртвама фашизма, али је у Ужицу пропао покушај враћања Титовог споменика на Трг партизана. Председник Николић, еврофилни четнички војвода, ономад у говору војсци у истом граду није поменуо Ужичку републику као једну од ретких ослобођених територија унутар окупиране Европе 1941.

Могу ли ова двозначна сећања помоћи помирењу у региону? Тешко. Да би се разумела њихова немоћ треба најпре подсетити да постоје три врсте времена: линеарно време историје, циклично време природе и периодично време сећања (Јан Асман). Прво време је неповратно и пролазно, друго чине сезонска годишња доба, а треће се може осавремењавати. Најчешће преко гробова. Сребреница, Вуковар и Јасеновац јесу стратешки осавремењена сећања. Иако политичари понављају „никад више”, ова стратешка сећања јачају и национализме. Зашто? Не зато што се у региону нација упорно схвата као крунски несмртни политички колектив, него отуда што се исти колектив храни понајвише смрћу својих припадника. Не жале се усмрћени људи, него убијени Срби, Хрвати, Бошњаци итд. Етнизирани гробови и етнизиране цркве нису само маштовита историја страха живих од смрти, него и емотивна места интеграције нације и државе. О разним годишњицама нас окупљају око светлих гробова националних подвижника или око масовних рака сународника.

Тако је Вуковар као симбол хрватске жртве централно место у изградњи оног дела хрватског идентитета који се темељи на виктимизацији. На другој страни је Споменик хрватске победе у Книну симбол снаге хрватске државе. Жртва и снага се наизменично одржавају у сећању због унутрашње употребе. Да ли је хрватско сећање на Јасеновац само за спољну употребу, окренуто више ЕУ него Србији? Ако је Зоран Милановић рекао да за њега НДХ није била Хрватска, хоће ли доћи време да се то каже службено и за „Олују”? Наравно да је хрватској држави лакше суочити се с прошлошћу у Јасеновцу него у „Олуји”. „Олуја” је нулти час очишћене хрватске државности и ту нема говора о негативном сећању. Србија одржава сећање на властите жртве (осудама „Олује”), а снагу сећања тражи у Првом светском рату. Обе државе сложно службено прескачу заједничке мултиетничке партизанске победе и жртве или их неуверљиво национализују. Или их демонизују као изложба „У име народа”.

Није се наравно томе чудити јер је Југославија прошлост. Да би понуда мртвих била политички искоришћена мора се саображавати потреби живих. А етноцентризам ове понуде не посустаје. За политичку употребу смрти је важније како умиремо, него сама чињеница да морамо умрети. Државе у региону упорно користе тешке симболе насилне смрти и стварају колективне емотивне групе убијених сународника, реалне и и конструисане. Највиши ниво код суочавања са прошлошћу у региону јесу извињења политичара која се брзо заборављају. Код сваког извињења ослобађамо се стида, али не и кривице. Буђење стида је ризично јер се може преусмерити у агресију.

Колико ће још дуго у региону бити активна политичка економија националног гроба која служи намирењу правде? Све док одоздо, а не одозго из Брисела, не продре бар мало негативног памћења које би бележило не само претрпљене него и почињене злочине властите групе. Негативно је памћење оно које памти и џелате из наших редова, а не само наше жртве. Нема га. Откривање масовних гробова и покоља служи за реваншистичко намиривање рачуна и за ревизију прошлости. Сећање у региону је асиметрично јер на свим странама наши џелати тону у забораву, док наше жртве чувају сећање на трпљење. Ова асиметрија се не може елиминисати договореним заборавом прошлости нити надметањем око обима патње, него само просвећеним сећањем. Критичку историјску саморефлексију треба разликовати од идентитетске културе сећања. Нажалост, домаће сећање још посвећује мртве, али не просвећује живе.

Професор Филозофског факултета у Београду

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.