понедељак, 21.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Куц! Куц! Ко је? – Једноумље!

Последњих дана сведоци смо новог таласа етничке агресије коју препознајем као злослутну најаву могуће трагедије каква нас је задесила деведесетих. Тада се то звало једноумље, а јединство је постигнуто око етничке припадности као критеријума сваке врсте погодности за живот у српском друштву. Данас нам се то догађа после избора на којима је исказанo потпуно и апсолутно јединство народа око тога ко треба да води нашу државу. Оптимисти су то протумачили као победу европске оријентације Србије, додатно то аргументујући и елиминацијом било какве евроскептичне опције у парламенту. Било би лепо да је истинито, али бојим се да „јединство мишљења”, то „једноумље”, није постигнуто око јасног програма и идеолошке платформе, него је пребацивање апсолутне одговорности не на једну партију, него на једног човека. Та ситуација нам је позната из ближе и мало даље прошлости и питање је само када ће данашњи неприкосновени лидер постати једини кривац за све. Ова апсолутна подршка је заправо превентивна самоамнестија од сопствене одговорности за оно што слутимо да ће нам се догодити.

У одсуству јасне идеологије и политичких програма народ, по навици, тражи кохезиону вредност коју, по други пут, проналази у етничкој припадности као гаранту патриотизма, дакле као предуслову остварења националног, али и личног интереса.

Не тако давно објављен је списак са именима, презименима и адресама „србомрзаца” којим су означени као легитимни циљеви за сваку врсту агресије, као они који раде против интереса државе у којој живе, непатриоте, једном речју – издајице. У последњих неколико дана најављено је увођење „језичких патрола које треба да у име Демократске странке Србије утврде у колико насеља на северу Бачке грађани мађарске националности не говоре српским језиком!” Ово „пребројавање и евидентирање” је националистичка агресија која је више од претње – она је опасна најава физичког обрачуна са онима којима Устав Републике Србије гарантује слободну употребу матерњег језика у свим институцијама система, укључујући школе и судове. Ово је ускраћивање и ограничавање грађанских и људских права не само мађарске националне мањине, него је и претња свим националним мањинама. Истовремено, у Санџаку Есад Џуџевић, члан Националног савета Бошњака, предлаже избацивање -ић и -вић из презимена Бошњака као начина исказивања њиховог националног идентитета. Из историје знамо да је препознавање етничке припадности људи по именима и презименима било увод у холокауст, а на нашим теренима разлог за исељавање и пресељење становништва, за етничка чишћења држава насталих на рушевинама Југославије. Та промена презимена треба да исправи неправду наводно нанету Бошњацима пре сто година, а заправо је само неодговорно изазивање нове дубоке кризе и неповерења у Санџаку. За мене је национализам мањинских група једнако опасан као и национализам већине.

Главе у којима се такве идеје рађају многи су назвали лудим, али много је важнији друштвени контекст у којем се такве идеје рађају, и легитимно „исказују” као политички и национални програм. Умберто Еко у својој брилијантној анализи „Како препознати фашизам” између осталог каже: „’Слобода’, ’диктатура’, ’права’... тад сам први пут чуо за те речи. Наново сам се, уз те речи, родио као слободан човек Запада. Морамо пазити да смисао ових речи никада поново не буде заборављен. Ур-фашизам (вечити фашизам) је још увек око нас, често неуниформисан и свакодневно одевен. Лакше би нам било када би се данас појавио неко ко би јавно говорио: ’Хоћу поново да отворим Аушвиц’, ’Хоћу да Италијом поново парадирају црне кошуље’, али живот није тако једноставан. Ур-фашизам се може вратити под најневинијим маскама.”

За многе ће овај мој текст бити само потврда да су имена са списка „србомрзаца” са разлогом тамо, а те ставове ће заступати и они који нису спремни да преузму одговорност и обавезу да спрече нову трагедију у коју овакви ставови неминовно воде. Јер ако смо деведесетих година могли да се правимо да не учествујемо у ратовима који се одвијају око нас, бомбардовање Србије нас је ваљда призвало памети. И цитираћу поново, овог пута неочекивану, изјаву Паваротија, који је говорећи о страхотама рата које је преживео, рекао: „Рат је када они бомбардују тебе, а не када ти бомбардујеш њих”. Заједничко за та два аспекта рата јесу невине жртве. Одговорност за те жртве пашће и на оне који не желе да данас, на време, препознају опасност новог, агресивног, националистичког говора који се шири Србијом.

Оснивач Грађанских иницијатива

Коментари41
f0e13
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља