Среда, 08.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Љубав вредна Голог отока

Ева Нахир (Фото Т. Јањић)

Док поносно држи медаљу прве почасне грађанке града Чаковца, коју је пре неколико дана добила од градоначелника Стјепана Ковача поводом обележавања 70. годишњице одвођења Јевреја из Чаковца, Међумурја и Прекомурја у концентрационе логоре, Ева Нахир (95) меланхолично се окреће у прошлост. У њу је уткана готово цела историја 20. века препуна страдања.

Листајући странице дневника свог живота, који је био толико буран да је послужио као инспирација Данилу Кишу да напише сценарио за филм „Голи живот” који потписује и редитељ Александар Мандић, али и чувеном израелском редитељу Авнеру Фајнгелерду да створи филм под називом „Ева”, она признаје да су све муке и страдања биле вредне љубави са њеним првим мужем Радославом Панићем. 

Животна драма ове храбре жене почиње 16. октобра 1951. када се њен муж, официр милиције и првак коњичког спорта у Југославији,убио у истражном затвору у Београду, дан након што јеухапшен под оптужбом да је информбироовац. Овај догађај заувек ће променити животе Еве и њихове кћерке Тијане.

– Док сам спремала ручак за Радета који сам хтела да понесем у истражни затвор, у мој стан је дошао човек из Удбе да ми изјави саучешће. „Зашто ми изјављујете саучешће? Па, изаћи ће он из затвора”, зачуђено сам упитала незваног госта. Неће, одговорио ми је он и додао: „Пођите са мном да га идентификујете” – сећа се Ева.

Одвео је у војну болницу где су ме чекала тројица пуковника који су без изјава саучешћа и много околишања тражили од ње да се одрекне мужа, јер је он – народни непријатељ. „Ја се свог мужа не одричем. Он је за мене светиња”, пркосно је одговорила Ева. „Онда идете у затвор”, саопштили су они.

Еву су потом одвели у затвор на Обилићевом венцу, у чијој је самици провела шест месеци, а затим су је послали на Голи оток, где је била пуних 26 месеци. Да ли су то били најгори дани у вашем животу, питамо Еву Нахир.

– Не, најгори дан је био када су ми саопштили да се највећа љубав мог живота убио. Сви дани, месеци и године које су уследиле били су мање страшни, упркос чињеници да је на Голом отоку постојала „родна равноправност” када је у питању нехумани третман према осуђеницима – без двоумљења одговара Ева. 

Жене су имале једнако суров третман као и мушкарци – трпеле смо батине и биле примораване на тежак физички рад, каже она.

– Сизифовски смо носили камен уз брдо и низ брдо, иако ништа нисмо ни градили ни радили ни производили. Мени је ипак најтеже било то што нам нису дозвољавали да спавамо и највреднији савет који сам добила од осуђенице Еде Ерегић гласи: „Научи да спаваш отворених очију.” Пошто сам била ситне и мршаве грађе, често нисам имала снаге да сатима носим тежак камен који би ми испадао из руку – онда су ме за казну тукли бодљикавом жицом по ногама. Када је Добрица Ћосић дошао на Свети Гргур у посету женским осуђеницама рекао је: „Нисам мислио да ћу да доживим да комуниста бије комунисту.” Ја никад нисам била ни русофил, ни члан партије. Али, такво је време било. Довољно је било да неко упре прстом на вас и завршили бисте на Голом отоку – прича Ева која је била заточена на том острву све до 29. новембра 1953. године, када се женски логор распустио – то је био услов Хрушчова да се помири са Титом.

Кад се вратила са Голог отока схватила је да су јој комунисти узели стан у Космајској 34 и цео намештај у њему. Ко зна како би изгледао њен живот у Југославији да њена кћерка Тијана, која је имала свега шест година када јој је отац умро, није одлучила да одмах након матуре емигрира у Израел. Отишла је 1964. године из Београда са речима: „Ти и тата сте били најбољи комунисти које сам у животу упознала, а ипак сте страдали од руке комунистичког режима” и никад се више није вратила у свој родни град. Две године касније и Ева је спаковала кофере и отишла у социјалистички кибуц у Израелу, који су основали југословенски исељеници 1935. године. Тамо је упознала Мошу Наира и удала се за њега и од тада живи у кибуцу који се налази 14 километара од Хаифе. Иако не верује у Бога признаје да се „неко” потрудио да другу половину њеног живота поспе ружама, јер је прва посута трњем и камењем.

– Не гласамо за Нетанијахуа, не једемо кошер храну, немамо рабина ни синагогу. Сви становници кибуца ангажовани су у пољопривредним радовима, имамо велику фабрику сунчаних бојлера, један велики млин за млевење пшенице и 420 крава. Мој други супруг, који је преминуо пре 17 година, један је од оснивача овог кибуца. Када сам почела ту да живим, питали су ме шта знам да радим, а ја сам рекла – умем да кувам. Онда су ме послали у школу и постала сам дијететичар. Радила сам до своје 80 године, иако је радни век за жене по правилима кибуца до 73 године – прича Ева Нахир и додаје да од своје пензије издржава и децу и унуке који живе по свету. 

Са својим другим супругом МошеНахиром живела је у складном браку, али никада од њега није крила чињеницу да је њена највећа животна љубав био и остао отац њене кћерке Тијане.

– Наша породица има 22 деце и унучади, али сви они морају поштовати чињеницуда њихова бака има једнога свеца, а то је Радослав Панић – каже Ева Нахир.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.