Среда, 19.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Телевизија је данас, углавном, рај за очи, али, и врло често, пакао за душу

Фото А. Васиљевић

Предраг Перишић, професор Факултета драмских уметности, драмски писац, филмски и ТВ сценариста, објавио је недавно књигу „Призори из свакодневног живота”, саткану од својих сценарија за познате филмове и ТВ серије: „Рад на одређено време”, „Мој тата на одређено време”, „Развод на одређено време”, „Није лако са мушкарцима”, „Сенке успомена”, „Полицајац са Петловог брда”,„Љубавни живот Будимира Трајковића”... Свој „печат” има и у чувеној серији „Образ уз образ”, у којој је био члан екипе најбољих српских сценариста. Ту су још били: Љубивоје Ршумовић, Синиша Павић, Милан Шећеровић, Душко Радовић и Здравко Шотра који је уз режију писао и сценарија за ову серију.

Рођен 30. јула 1942. у Београду, где и живи. Из брака с др Надом Поповић Перишић има сина Владимира (37), филмског редитеља, и ћерку др Александру (29), професора књижевности.

Како вам је некад било у телевизији ?

Провео сам у Телевизији Београд 30 година лепих и ружних, пуних успона и падова. Увек нам се чини да је прошлост лепша од садашњости, као што је младост лепша од старости. Ипак, имао сам срећу што је оно било време ауторске телевизије и великих професионалних изазова. У то време се веровало да телевизија није само кутија за забаву, већ да има веома значајну културну и образовну улогу у друштву.

А шта о телевизији мислите сад?

Данас је телевизија, углавном рај за очи, али, и врло често, пакао за душу. Мој покојни друг Јован Ристић, велики редитељ, казао ми је да не може да живи без телевизије. Ипак, уз поштовање те његове љубави, рекао сам му: „Рицо, телевизија није живот. Телевизија је илузија. Веома велика илузија. И ништа више од тога”.

Од кад тако говорите?

Одавно. Кажем то упркос чињеници да је та илузија била и мој живот. Ипак, кад себе питам шта сам све паметно могао да урадим за тих 30 година и да ли жалим за тим годинама, искрено себи кажем – не. Јер, било је веома лепих тренутака: „Максиметар”, „Од главе до пете”, „Вече са Шанселом у Дубровнику”, „Јачи пол”, „Седам плус седам”, „Игре без граница”... Е сад, да ли је то много или мало за један живот? Одговор на ово питање препуштам другима. Онима који су се бавили или се баве овим послом.

Ипак, шта мислите о порукама са телевизије?

То ћу овако да вам објасним: У филму Вима Вендерса „Хотел од милион долара” радња се догађа у Лос Анђелесу, у хотелу у коме живе сиромашни и пропали људи, који би да имају социјално осигурање били смештени у азил за менталне болести. Ту два лика разговарају о убиству или самоубиству. Јер, један се наркоман бацио са крова или је био бачен са крова. Ево њиховог дијалога:

Особа А: „Видели сте шта се десило?”

Особа Б: „Да, видео сам на телевизији.”

Особа А:„Није то исто!”

Права суштина телевизије је у ове три реплике. На телевизији ништа није као у животу.

Како то објашњавате?

Медији поседују моћ да на одређене начине представе свет. И баш зато, што постоји толико различитих и супротних начина на које могу да се представе разни догађаји, од суштинске је важности шта се и ко се изоставља и како се описују ствари, људи, догађаји и односи. Зато једна иста вест, на различитим телевизијама, звучи потпуно различито.

Чиме се сад бавите?

Читам дивну књигу „Јерусалим” Сајмона Ђонатана Сибага Монтефјореа и размишљам о судбини Јерусалима и Београда, колико је слична историја та два града. Разарани су до темеља, а опет су чудесно обнављани. Чак је судбина Београда и трагичнија, јер је разаран и бомбардован и крајем деведесетих година 20. века, што није случај са Јерусалимом. И како каже овај писац: „Не може се ићи у будућност док се не сагледа прошлост”. А Аристотел је рекао: „Памћење је писар душе”. Тако и ја покушавам да неке слике из прошлости претворим у речи.

Како вас служи ум?

Наш народ каже: „Боже, узми ми све само ми разум сачувај”. Засад мислим да је бог услишио моју жељу. Чак и напротив, што сам старији ум ми је, имам утисак, све бистрији. Сећам се догађаја које сам давно заборавио. У годинама сам кад имам све мање времена, па се трудим да што паметније искористим дане који су ми преостали. Пишем, читам, гледам филмове, али ретко кад гледам телевизију.

Ко је од познатих радио и за телевизију?

Позната је серија „Хичкок вам представља”. Роберто Роселини је, последњих година живота, искључиво радио за телевизију. Чувена је и серија Фасбиндера „Берлин, Александар плац”, Бергман је снимио „Сцене из брачног живота”, Семјуел Бекет је написао, специјално за телевизију, дело „Хало, Џо”...

А од наших?

Жика Павловић је режирао серију „Песма”по Оскару Давичу, Саша Петровић „Сеобе” Црњанског, Кустурица драму „Хотел Титаник”, Карановић серију „Грлом у јагоде”... А за телевизију су писали: Данило Киш, Мирко Ковач, Борислав Пекић, Брана Црнчевић, Александар Тишма, Александар Поповић, Жика Лазић...

Шта се сад догађа с телевизијом?

Телевизија је сад вишак производа, а мањак квалитета. Све је „Ноћ и магла” како би рекао Данило Киш. Нема више ексклузивних него приступачних тема. Данас сви медији бију исту битку: ко ће први да објави ко је кога, кад и где... То постају ударне вести. Наравно, не може се ни очекивати висок квалитет у толикој количини производа. Ипак, стално сањам исти сан: Као живим у једној лепој земљи на брдовитом Балкану која нема ТВ Пинк, „Курир”, тајкуне... Нажалост, знам да се снови никад не остваре.

-----------------------------------------------------------

Волети и бити вољен је смисао живота

Који је ваш став о љубави?

Љубав је најмоћнија емоција којом се, апсолутно, бави целокупна уметност зато што је она енергија која све друго покреће. Срећа је бити вољен. Волети и бити вољен је смисао живота. Без љубави смо ништа.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.