Петак, 07.10.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Одговорност пред Богом и историјом захтева дијалог

Фото Медија Центар

Стојан Новаковић је у своје време писао да је „мало земаља као што је Србија у којима је скоро цело насељење једне исте вере” и да су „ретки људи који припадају другој вери и они се налазе готово само по градовима, у којима се по пословима находе странци”. Српске власти су 1827. прописале да „и страни овде живећи, могу имати своје капеле и свештенике”. Сретењским уставом било је прописано да „свако вјероисповједаније у Сербији има право, свршивати богослуженије своје слободно, по својим обредима, и свако биће покровитељствовано от правитељства Србског”.

У Србији је 1862. било 1.206.045 православних, 4.979 муслимана, 3.405 римокатолика, 1.560 Јевреја и 357 протестаната. Римокатолици у Србији били су до 1851. под јурисдикцијом бискупа Никопоља, а од тада су, без знања српских власти, стављени под јурисдикцију ђаковског бискупа Јосипа Штросмајера, чиме им је гарантована заштита Аустрије тако да је то питање добијало више политичку него верску димензију.

Српска власт брзо је схватила чињеницу да се активност римокатоличког свештенства у Србији не завршава на задовољењу религиозних потреба својих верника већ да је усмерена и на „повратак у праву веру” Срба које су сматрали „шизматицима”. Српска држава се у 19. веку срела с религиозним потребама малобројних римокатолика, али и с политичким утицајима Аустрије преко верске службе римокатоличких свештеника. Извори потврђују да је иза успостављања римокатоличке црквене организације у Кнежевини Србији стајала Аустрија. Кнез Александар Карађорђевић је 1853. прогласио Закон о слободи вероисповести и Закон о забрани преласка из православне вере.

Државна власт је прозрела прозелитску амбицију Римокатоличке цркве, а Штросмајер није био задовољан законима. Упорно је настојао да издејствује конкордат и створи простор за прозелитско деловање. После доношења закона од 1853. регистрована су три неуспешна покушаја за закључивање конкордата Србије и Свете столице, али је то питање остало отворено све до 1914. године.

Данас је ситуација другачија. Број римокатолика у Србији је много већи, римокатолици уживају сва права, а Света Сстолица је, очевидно, задовољна постојећим Законом о црквама и верским заједницама. Ипак, мора се имати у виду да односи православних и римокатолика у 19. веку нису били оптерећени као што су оптерећени данас, и то првенствено геноцидом над Србима у НДХ, одговорношћу дела римокатоличке јерархије за геноцид, као и питањем канонизације надбискупа Степинца. Одговорност пред Богом и историјом захтева дијалог, али без презирања историјских чињеница. 

научни сарадник

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.