Доктори као старлете

Србија је земља у транзицији, некада је била земља кошарке а данас је земља доктората. Таман кад помислимо да нас српско школство после разних скандала, „Индекса”, крађе тестова за малу матуру, „одличних” оцена на ПИСА тестовима… не може више импресионирати, однекуд изроне нови, холивудски образовни детаљи.

Многи с правом питају где им је памет била јер да су знали да је тако лако дипломирати завршили би и средњу школу.

Да ли сте приметили да нико више у Србији не прича о старлетама (особа без занимања за коју су сви чули), њихову славу су помутили доктори, и то не сви, већ само одабрани.

Њихови радови се читају и препричавају. Уопште ми није јасно зашто их прозивају за плагијате и крађу. Наводно су делове докторских дисертација преписали. То није тачно, они су само мало шеровали а то није забрањено, а јако је популарно међу младима. А опет, млади су увек у праву.

Откуд одједном толико доктора у Србији? Па транзиција је захватила вечерње школе и радничке универзитете који су прерасли, у факултете и универзитете са акредитацијама.

Велика је неправда стављати ове докторе на стуб срама, јер док цела Србија бруји о њима, мастери коло воде. Домаћа научна заједница још није успела ни да попише колико смо у последњих пет година добили дивних мастер диплома и колико је младих људи стекло титулу мастера. И све то уз малу помоћ пријатеља.

Међу мојим другарима и познаницима има неколико доктора али оних правих. Ових дана изгледају некако потиштено. Један прича да га је срамота да каже да је доктор а на свом докторату је радио десет година. И други имају исти осећај, као да су они криви.

Потпуно их разумем, био сам неколико пута на одбрани докторских дисертација и видео како то изгледа. Два пута је било помало непријатно колико је комисија „муштрала” кандидата.

Лажни докторати нису само производ друштвене девијације, корумпираног и девалвираног школства, него и личних порива „докторанада”. Ретко коме, ко је регуларно завршио школе, на ум пада да докторира осим ако не жели да се бави науком. Али овима на функцијама очигледно то импонује, а у суштини желе само да засене простоту. Од таквих је тешко очекивати да признају да су погрешили. И то је људски и разумљиво.

Оно што није разумљиво је да сви виде шта се дешава и – ником ништа. Јасно је зашто се бивши министар образовања овим није бавио али још није јасно хоће ли се овај нови ухватити у коштац са системском грешком.

Академска заједница се прогласила ненадлежном за академска звања а удружење декана је отишло тетки да однесе лек. Бојим се да је тетки терапију прописивао баш један овакав, шеровани доктор.