Сваки човек има своју сенку

На самом улазу у тајновити мир Сахат капије, у Галерији Београдске тврђаве, до 7. септембра ће трајати изложба "Графика малог формата" београдске сликарке и графичарке Даниеле Фулгоси. Ретроспектива раних радова уметнице представиће вам људско лице и тело чија ће експресивност, слојевит и снажан колорит учинити посебном сасвим обичну шетњу Калемегданом.

Даниела Фулгоси присутна је на савременој ликовној сцени од времена кад је била студенткиња Факултета примењених уметности у Београду раних 90-их. Након завршетка постдипломских студија на овом факултету, остаје да ради као доцент на предмету акт. У разговору за наш лист прича нам о поводима за изложбу и критичком односу према једном делу свог стварања.

– Ову мини ретроспективу условио је понајвише камерни и леп мали простор Галерије Београдске тврђаве. Ту не иду тешки и монументални радови. Уосталом, лето је, и била сам жељна да направим неку непретенциозну изложбу. Као и већина уметника у овој земљи који немају свој атеље, тек сада имам прилику да видим своје прошле радове и сагледам их на прави начин. Задовољна сам и изненађена, јер ми не делују застарело и анахроно. Они говоре о тадашњем набоју и емоцијама, и мислим да сваки уметник треба на такав начин да гледа сопствени рад, објаснила је Даниела Фулгоси.

Није тешко приметити доминацију мушког и женског тела, и портрета на изложеним графикама. Њихове позе остављају утисак нечег литерарног, као да су део сложеније приче?

– Јесте, то користим у малом формату, јер сам по опредељењу фигуративац. Играла сам се са портретима који у себи носе мање приповедачког, користила имена људи које познајем, неку ситуацију која би можда асоцирала на њих, на мушко женске-односе. Касније сам те клишее прерађивала и користила само као ликовни елемент. Била ми је битна боја површине, и цртеж који ће да "легне" преко свега тога. Литература ту полако одлази у други план.

Гнездо, Загрљај, Двојник – називи су радова који асоцирају на блискост, самоћу и интиму. Да ли су то стања која Даниела Фулгоси опредмећује у свом раду?

– Мотив свих мојих графика је човек, у некаквим односима или сам. Идеја двојника ми је била занимљива још док сам студирала. За дипломски сам радила илустрацију Борхесовог "Речника физиологије" у којем је познат појам двојника. То није она превише романтична и излизана идеја да свако има свог двојника у свету. Више верујем у то да сваки човек има своју сенку, каже нам уметница.

Међу првим познатим радовима Даниеле Фулгоси су илустрације романа Милана Кундере "Неподношљива лакоћа постојања". На питање да ли још влада та узајамна привлачност књижевности и ликовног израза наша саговорница одговара да јој читање представља већу радост од свега другог.

– Колико се то одражава у ономе што радим не могу сама да претпоставим. Вероватно се у неком дубљем слоју може открити значајнија паралела, али већ годинама се не бавим директном везом са литературом.

--------------------------------------------------------------------------

Шок није уметност

Које место заузима цртеж у савременој уметности која више инсистира на форми него на садржају?

– Нисам конзервативна по том питању, али гледам да себи поједноставим начин рада. Мислим да су нови медији технолошки компликовани и скупи. То је такође врло лепо средство изражавања, али морате бити другачије образовани и имати материјалне могућности за тај рад. У нашој средини се мисли да је  једино модерно оно што је везано за дигитално, а то није тачно. У свету је све подједнако вредновано. Мени омиљени уметник данашњице је Немац Анзелм Кифер који и даље слика, ради објекте и све је руком рађено. Негативно је што модерна уметност инсистира само на шоку, то је последица отупелости чула и хуманости код људи.