„Болоња“, корак назад у развоју науке

Врхунски организован рад и врхунска остварења у научној делатности треба схватити као подлогу свих осталих делатности битних за садашњост и много више за будућност. Сувише је упрошћено схватање да све оно што ради наука мора да нађе место у пракси. Такав практицистички однос према научном стваралаштву, који је код нас доста изражен, утицао је на то да губимо основно поимање науке. Често притиснути објективним потребама, а неретко и ирационалним хтењима, под науку смо сврстали све и свашта, тако да се није знало шта је истраживање и сврха истраживања, а шта је развој и сврха развоја, коначно шта је наука, а шта је техника. Излаз из тако компликоване ситуације вероватно треба тражити у разграничењима, прерасподели, али и у рационалној узајамности.

Светски критеријуми кажу: ако се један до два одсто од онога што се ради у науци и развоју пласира у производњу – постижу се такви финансијски ефекти који оправдавају сва улагања у науку и развој.

Сматрам да увођење болоњске идеје није било добро за развој науке у Србији. Уосталом, смисао „Болоње“ у европским земљама био је да се млади човек што пре запосли на одговарајуће специјализовано радно место. И нису сви, поготово најпознатији европски универзитети, прихватили мастер студије (три плус два). Шта се код нас десило? Увођењем „Болоње“ изгубиле су се магистратуре, које су биле онај кључни степеник, кад се, у ствари, постаје научни радник који је драстично раздвајао младог магистра од инжењера. И који је од њега стварао научног почетника, који ће тек након доктората стећи услове да се заиста бави науком и да у својој области пружи неки појединачни научни допринос.

Увођење „Болоње“ у нашим условима је довело до експанзије премладих и неискусних докторанада, где се уочава чињеница да огромна већина младих започиње докторске студије, зато што нема нових радних места, а не зато што имају предиспозиције да се баве науком. Резултат свега је да је научни ниво нових младих доктора знатно нижи него пре десетак и више година. Нека ми неко оспори овај закључак!

Ипак сам оптимиста да наука у Србији може да достигне виши ниво уколико се већа пажња посвети неколиким нашим научним институтима у којима се у неким областима где Србија даје европске па и светске резултате могу оформити прави центри изврсности. Активни приступ наших научника новом европском пројекту „Хоризонт 2020“ може да буде кључна степеница у развоју српске науке.

У свету се за науку издваја четири па и више процената националног дохотка. Србија последњих десетак година улаже 0,3 одсто друштвеног производа. Последица тога је и добијени резултат примене научних резултата. Ако Влада Србије, уз све данашње тешкоће, успе да подигне ниво улагања у науку макар на 0,6 одсто, тврдим да ће се убрзо видети резултати. Нама научним радницима остаје да се надамо, али и да активно предлажемо идеје које ће подићи ниво науке у Србији.

Научни саветник, Институт за нуклеарне науке „Винча“