Субота, 01.10.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Украјински промашај главне уреднице

У тексту „Један поглед с Истока”, објављеном 27. јула у „Политици”, главна уредница Љиљана Смајловић изнела је низ проблематичних тврдњи у вези с актуелном ситуацијом у Украјини. При покушају да успостави чврсту аналогију са распадом СФРЈ, као и НАТО интервенцијом против Србије, наставила је да манипулише чињеницама на готово идентичан начин на који је то чинила пре више од шест година.

С обзиром на то да није објавље­н у дотад уобичајеној рубрици „Уводник”, него у новоформираној – „Реч главне уреднице”, текст није тек једно од различитих мишљења заступљених у овом листу, већ актуелни став „Политике” према питању украјинске кризе. О томе сведочи и чињеница да је 23. јула у редовној рубрици „Свет” објављен прилог „Лов на Путина”, чији садржај је искомпромитовао упадљиво идеолошки став новинарке Јелене Стевановић, са до танчина пресликаним тезама које ће пет дана касније потписати њена уредница Љиљана Смајловић.

Циљ оба текста јесте да се код читалаштва изазове емотивна реакција преко осетљивих догађаја из деведесетих, поново узбурка традиционални осећај западне неправде над Србима, да би затим, у недостатку аргумената, такво расположење било пренето на просуђивање актуелних односа Запада и Русије. Иако ће Љиљана Смајловић написати да не жели да тврди „да смо увек били жртве”, њен текст прекривено ипак задржава подлогу као да то јесмо били. Теза да смо, ни криви ни дужни, били „покусни кунићи у нечијим туђим експериментима” и да је Запад на нама „вежбао ово што сада ради Путину и руским побуњеницима у Украјини” опасно пренебрегава појединости да су ти исти „покусни кунићи” успели да држе више од хиљаду дана под опсадом Сарајево, родни град уреднице, да почине геноцид у Сребреници и из својих домова протерају 800.000 Албанаца током НАТО бомбардовања.

Концепти критични према Западу – који су у циљу самокритике потекли са истог тог Запада, а не са Истока, како стоји у наслову који је дала Љиљана Смајловић – не би смели да се користе у сврху заташкавања нашег учешћа и одговорности у ратним злочинима. Сигуран сам да ниједан од западних мислилаца, чији се концепти на нашим просторима злоупотребљавају још од деведесетих, не би пристао на тако нешто, као и да главна уредница „Политике” то има у виду када даље у тексту подвлачи да је тачно да смо и сами производили ратну пропаганду и да смо то скупо платили. Чему пак онда незаустављива потреба да се као наговор на став Србије према Украјини поново потури та црно-бела, милошевићевско-радикалска, а сада и пропутиновска слика по којој је Запад представљен искључиво као пропагандни емитер, док је Русија – иста она која данас одлучује о целокупној мрежи гаса и нафтних деривата на подручју Србије – братска земља која нам никада „никакво зло није нанела”?

Показује се да ова изненадна регресија долази од и даље веома једностраних интерпретација које Љиљана Смајловић годинама негује у погледу распада СФРЈ и НАТО бомбардовања. О томе сведочи још једна специјална уредничка интервенција – детаљ да су на врх листе повезаних текстова испод њеног за ове потребе постављени ауторкини текстови из 2008. године са сличном тематиком, а не хронолошки последњи, како је то уобичајено. Ако, на истом валу са „покусним кунићима”, Љиљана Смајловић нема проблем да искористи милошевићевску констатацију и напише да су се западне републике „силом отцепљивале” од бивше Југославије, онда је питање шта је уопште и усвојила од горе поменутог признања да смо производили ратну пропаганду.

За њу су одлуке већине република да због свеприсутних националистичких тенденција напусте федералну државу СФРЈ у истом рангу као и „побуне Руса против насилне смене власти у Украјини”, док је присуство „неформалних” руских трупа на Криму и политика припреме терена за његову анексију нимало не подсећају на до дан-данас једнако прикривану логистичку подршку из Србије под окриљем ЈНА припадницима босанских Срба и њиховој намери да формирају етнички чисту творевину Републику Српску. Да је, уз то, Путин, демонстрирајући примену права јачег у међународној политици, са лакоћом успео оно о чему су Милошевић и Шешељ могли само да сањају.

Уредница „Политике”, дакле, и даље не види никакву паралелу у девизи ’сви Срби у једној држави’ и самопроглашеним републикама руских побуњеника на истоку Украјине, нити разуме да принцип самоопредељења може да има примат над принципом неповредивости територијалног интегритета државе само у случајевима када та држава, газећи основне цивилизацијске норме, угрожава део свог становништва и када злоупотреби своју владавину над одређеном територијом ради угњетавања и терора над мањинском заједницом.

Будући да ту разлику не прави, Љиљана Смајловић без икакве логике изједначава „стварање албанске државе на Косову” са „правом на самоопредељење Крима” и припајање Руској Федерацији, иако је до дан-данас остало нејасно како су припадници руске мањине на Криму били угњетавани од Украјине да је то нужно захтевало допремање јаких оружаних снага из Русије. Ако је разлог те мањине победа проевропске политике у држави, на који је начин она угрожава? Да ли процес придруживања Украјине Европској унији подразумева можда етничко чишћење на Криму, онакво какво је Србија у једном тренутку уистину реализовал­а на Косову, служећи се пропагандом током бомбардовања као диверзијом? Или је Путин, извините, на крају ипак само безочно лагао?

Због хушкачке бујице од које је безуспешно покушала да се дистанцира, „Политика” не само да је овим промашајем након толико година поново показала колико је експресно, зарад незалечених идеолошких слабости, у стању да се одрекне професионалних стандарда него је, очито, желела и да у име редакције изврши додатни притисак на Владу Србије, која ионако поштује територијалну целовитост Украјине из не сасвим адекватних разлога.

Уколико није у питању само траг старог симптома, заиста је права штета што амандман УНС-а о транспарентности финансирања медија из страних извора није прошао у скупштини. Када је реч о „Политици”, то би можда могло да објасни оволико пренаглашено пропутиновско навијање, узгајање једнодимензионалног аудиторијума, као и неизоставност додатка „Руска реч”, који једним потезом брише сваку помисао на својевремену „другу страну” из „Њујорк тајмса”.

Сарадник Института за јавну политику

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.