Субота, 01.10.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Закон као „чаробни штапић”

Не живимо у некаквој друштвеној „нирвани”. Дешавају се нажалост бројне несреће, трагедије, па и тешки, некада и монструозни злочини. Када настрадају младе особе, а нарочито ако су жртве деца, јавност је огорчена, некада и у драстичним размерама. Тада се тражи жестоко кажњавање криваца и од државних органа очекује да ефикасно реагују. Суочени с таквом реакцијом јавности, која је често поприлично „стимулисана” медијима, држава настоји да на одређени начин „удовољи” грађанима, а најчешће и породицама самих жртава, којима је потребан какав такав „мелем” за рану.

Никаква казна, па ни најтежа могућа, не може вратити у живот убијеног, нити залечити неизлечиве ране, али се утеха некада тражи у друштвеном активизму и покушајима спречавања нових трагедија. Тада се често захтевају промене закона или чак доношење посебних закона, који се у јавности, по узору на прекоокеанску праксу, некада називају по жртвама злочина, који су били повод за њихово усвајање. Тада се, иако су мотиви племенити, често праве и грешке. Посебно је лоше што се тако ствара утисак да је за свако зло које се деси, а нарочито за тешке злочине, увек или по правилу, крив лош закон. Када би имали боље законе, било би мање злочина, они који се и десе брже би се и лакше разјашњавали, а злочинци би се адекватније кажњавали. То наравно није истина. Србија према званичним статистичким подацима, попут процента казне затвора, дужине прописаних и изрицаних казни, те броја осуђеника према броју становника, има једну од најтежих казнених политика у Европи, али се у јавности то не примећује. Није тако тешко мењати постојеће законе и доносити нове, али се тиме често ништа битно не постиже. У античко време је важило правило да „што је више закона, то је држава покваренија”. Данас то није баш тако. Модерна држава мора имати пуно разноврсних закона, те релативно често доносити нове и мењати постојеће, али то не треба чинити из маркетиншких разлога, нити на пречац и без пажљиве анализе.

Злосрећна судбина девојчице Тијане је сада повод да се тражи посебан закон који би деловао превентивно да се такви злочинине дешавају. Нажалост, иако би било дивно да је другачије, тешко да неки специјални закон ту може бити од помоћи. Спомиње се некакав „фаталан” пропуст нашег законодавца који полицији „везује руке” док не прођу 24 или 48 часова од момента нестанка особе. „Стручњаци” који то тврде су знање изгледа стекли гледајући америчке филмове, које ипак, нису добро разумели. И у САД полиција поступа без одлагања, ако постоји и најмања сумња да је особа чији је нестанак пријављен жртва злочина, а само ако нема никаквих реалних индиција које на то указују, чека се протек одређеног рока, да би се формално започела потрага за несталом особом. У Србији чак ни нема таквог рока, нити је он уопште и потребан. Ако постоји сумња да је, на пример, одређена особа отета, све што је могуће и потребно, мора се предузети без икаквог одлагања. Нема прописа који то полицији забрањује, већ је напротив, она дужна да делује хитно. У конкретном случају, полиција није губила време, а нажалост, касније је утврђено да је девојчица прво отета, а врло брзо након тога и убијена.

Никакав бољи закон не би нажалост спасао злосрећну девојчицу, али овај трагичан случај ипак даје повода за размишљање о могућим променама неких закона, и то медијских. Неки новинари су данима чак „разапињали” породицу жртве, а у јавности је због медијских извештавања створен погрешан утисак да је ту реч о трговини људима или чак отмици зеленаша. Потом, када је злочин полицијски решен, следи даље „распаљивање” јавности, која је с правом огорчена, али коме користе дебате којима се велича смртна казна која код нас више није могућа, а чак и када би се поново увела, што би захтевало да Србија иступи из Савета Европе, не би се могла применити у конкретном случају.

Има у нашој историји и бизарних примера наивне вере у „папирнату” заштиту. Након протеривања кнеза Милоша из Србије у првој половини 19. века, неки човек је дошао у сукоб с једним од тадашњих властодржаца, који је наредио да се јаднику „опали тридесет по туру”. Несрећни човек је завапио да има своја уставна права, на шта је кабадахија наредио да се кажњени преко Устава бије по дебелом месу, па да тако сам види да ли га Устав довољно штити.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду, председник Удружења правника Србије

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.