Чабар

Одавно ништа нисам написала у овој колумни, а разлог за то је само један: не успевам да нађем ништа лепо о чему бих писала, а да је при том довољно важно спрам актуелне јаве. Ружне ствари имате сервиране у редовним дозама, на сваких неколико сати. Застрашујуће вести престижу једна другу. Неколико сати смо љути, па затим уплашени, па увређени, па нас ухвати безнадежност, па смо резигнирани, па онда покушавамо да игноришемо, па нас врате у то што ваљда ипак јесте наша стварности, па наставимо да се вртимо у зачараном кругу очајање – агресија – страх – безнађе, безнађе, безнађе... Изређали су се на нама сви аналитичари политичке, медицинске, криминалне, грађевинске, метеоролошке, економске и еколошке провенијенције, и немам сумњу да вам је и њих доста. Шта још ново могу да нам кажу? Да смо га угасили? Да нам се живот свео на бежање од ове или оне бесмислене смрти? Да смо промукли кукајући на све могуће неправде, али нас нико не чује јер су сви оглувели од петарди? Знамо све то, хвала на питању. Дакле, чабар.

Свесна сам једне од својих лоших особина: понекад будем прилично сугестибилна. Шта да вам кажем, и данас верујем да су ванземаљци отели сестру Фокса Молдера. Дакле, знајући ту своју особину, а видевши како из месеца у месец падам у све већи бедак, трудим се да све те информације филтрирам и провучем кроз остатке здравог разума. Па кажем себи: добро, та ебола је тамо негде у Африци, неће ваљда баш до Новог Београда да стигне метроом који и онако немамо? Или кажем себи: па шта ако цело лето пада киша, било је то тако још некад, мада не могу да се сетим кад. Има грозног света, кажем себи, има убица и зликоваца, увек их је било. И тако покушавам да се умирим.

Дакле, остацима такозваног здравог разума дошла сам до закључка да су могуће само две варијанте.

Варијанта 1: Да, стварност је постала много страшнија него што је икад била. Убице харају, заразе харају, уништиће нас поплаве, феноли, афлатоксини, манијаци, беспарица, ГМО, а ако ништа друго, звекнуће у нас неки метеор и прекратиће нам муке. Или ће почети трећи светски рат.

Варијанта 2: Стварност је отприлике иста као што је увек и била, само се сада чини страшнијом јер поједини медији користе пренаглашене, бомбастичне наслове, а можда и зато што има превише контрадикторних и непотпуних информација, свакако више него што је наш мозак у стању да процесуира.

Ако је у питању варијанта 1, имам питање: зашто власт дозвољава да стварност одједном постане толико неподношљиво страшна, готово неиздржива за просечног грађанина? Зар не мислите да је то много по глави становника, и отрови и поплављене куће и убијена деца и смањене пензије и плате и поскупљења и инфекције по болницама?

Ако је пак у питању варијанта 2, такође имам питање: зашто је власти у интересу да медији држе све људе у страху, немиру и вечној неизвесности? Да ли власт жели уплашене, забринуте грађане? Да ли је истраумирани гласач бољи гласач? Не знам, не разумем се у то. Имам много питања, али, признајем, немам ниједан разуман одговор.

Једино што могу да понудим, не као одговор, него као симптом из личне анамнезе, то је податак да сам одједном, у овим годинама, напрасно почела да пратим спорт, који ме до сада није занимао, толико да сам од свих фудбалера знала само за Драгана Џајића и Пелеа. Е сад кад бисте ме пропитали, свашта бих знала. Владам терминологијом, разликујем гем и сет, укапирала сам шта значе они бројеви на екрану током тениског меча, а ако се потрудим, у стању сам сам да дефинишем офсајд. Што се тиче ватерпола, знам чак и како се зове тренер репрезентације. Ухватила сам себе како читам чланке о најскупљим трансферима. Не би ме уопште изненадило да следеће европско првенство (знам, то је оно за две године!) дочекам скупљајући сличице. Дотле је дошло.

Мислим, ако је неком била идеја да то постанемо, ево, јављам: постали смо. Нема даље. А знам да има. Јавиће нам они шта ће даље да нам раде. Само се надам да ће то да падне усред неког турнира, па да лакше поднесем.