Субота, 01.10.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Видео игрице, тенкови и пацови

Мода видео игрица слична је оној због које бисмо од чувеног креатора наручили шал и рукавице од жилета, или доњи веш направљен од затварача за пивске флаше.

Граница између виртуелног света од силиконске скраме и овог стварног, у којем покушавамо да живимо, толико је танка да је свакодневно пренебрегавају сви они који добровољно служе режиму врлог новог света. Свет схваћен као видео игрица у којој се, на пример, свако бори за свој тенк, заправо више не постоји јер такозвани фактор фантастике пребацује живот на ону страну, у подручје сна из којег се нико не буди. Моћ игрица није само у томе да запоседне пажњу како младих изданака тако и времешних букви већ да, по схватању проучавалаца медија, ампутира способност критичности, маште, осећања и, пре свега, саосећања са другим живим бићима која нису само пуки објекти.

Саосећање се истиче као врхунска људска способност, потенцијал од којег зависи срећа појединца, породице, целог друштва. Мада наука о животињама показује примере саосећања код мајмуна, који су у стању да читају страх са мајчиног лица када се појави змија, да губитнику у тучи пруже снагу нежно га додирујући и пружајући утеху тапкањем пораженог, да одлуче како неће примити храну ако други мајмун у његовом друштву остаје ускраћен. Пацов који научи да притискањем полуге спушта конопац на којем нешто виси увек ће то урадити ако на канапу виси други пацов. Толико о пацовима, а сад мало о људима.

Прича о саосећању постаје нагло актуелна када се покрене питање о људској суровости. Тема зла ретко прелази из религијских оквира у домен науке јер се о злу говори као о нечему „што не може да се објасни”, „о мрачним деловима људског бића”, о неодређеним чиниоцима који га условљавају – генетици, васпитању, утицају хормона, на које указује Сајмон Барон Коен у инспиративној књизи „Психологија зла”. Зло се често схвата као немушта сила која делује споља, нешто туђе и далеко од људскости. Оно је и психичка болест, о којој пише Скот Пек у револуционарној књизи „Људи лажи”.

Случај убиства девојчице Тијане и слични примери којих је све више и који сензационалистички запоседају штампу одузимајући злу и суровости оштрину јер сентиментално и у духу јефтиног хорора разводњавају тему озбиљне друштвене психопатологије, осим изопачених детаља којима се сладе, поседују још нешто заједничко.

Занимљиво је то да, упркос фотографији у новинама на којој се препознаје упадљива физиономија психопате, пријатељи, познаници убице, његове комшије и родбина, махом сви изјављују да су изненађени случајем јер је починитељ злочина „могао малко да се напије али је изгледао сасвим нормално, ничим није наговештавао извршење злочина, био је миран, повучен, добар отац и домаћин, пристојан комшија…” Околина лишена моћи сагледавања како оног споља тако и оног изнутра, без критеријума по којем се неко види као добар или лош, не препознаје или не жели да препозна све оно што узнемирава савест и што постоји како у другима тако и у нама самима. С друге стране, термин „баналности зла”, његове обичности, који је сковала филозофкиња Хана Арент, пратећи суђење Адолфа Ајхмана, показује управо то: да је зло ту, међу нама, у околностима у којима га је тешко препознати, да је стварно тешко, као у оној пословици, разабрати жито од кукоља. Ајхман, један од Хитлерових верних истомишљеника понашао се на свом суђењу као нормалан човек који ничим не одаје знаке лудила. Он је само извршавао своју дужност, уклапајући се у поредак у којем је одговорност бескрајно уситњена на оне који су само пријављивали, оне који су само правили спискове, оне који су само показивали пут до воза, оне који су морали да само затворе врата, до оних који су само имали да одврну славину гаса, тако да се лична одговорност потпуно утапа у колективно оповргавање кривице.

Суровост и зло нису од јуче. Они су наша свакодневица, ту су, око нас, толико видљиви да нам се чини како можемо и да их опипамо. Одувек постоје и клацкају се на танкој грани наше савести и снаге да се њима бавимо, пре свега у себи. Сигурно да постоје исконски зли људи, они непоправљиви и сурови довека, али свако непризнавање зла и приписивање неподобних поступака искључиво монструмима, који „и нису људи”, показује да га се плашимо и да нисмо у стању да се са њим ухватимо укоштац. 

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.