Уметност преживљавања

Тамо неке године седимо у култној кафани „Грмеч” мој венчани кум Зуко Џумхур и ја, а за столом с нама је и дебељуца, важна фаца, прва до градоначелника Београда. Наизглед скроман човек, дави нас како ништа нема сем старог аутомобила и пара ципела које обућар доводи у ред. Зуко га гледа с неверицом и поставља му питање, актуелно за штребере и кукумавке свих власти. Пита га кум Зуко: „Кад си последњи пут ручао код куће?”

Пензионери и 770.000 незапослених који кусају клин-чорбу несвесно су створили највеће уметничко удружење. Мислите да се шалим? Озбиљно мислим на велико уметничко дело које се зове уметност преживљавања. Корифеји те уметности захвални су својим ктиторима из власти. Нису то ктитори попут Коларца или Игумана, већ ктитори кредита под „повољним условима”, који су усавршили уметност драња коже.

Велики уметници, поред тога што су се током живота нашли у ситуацији да савладају уметност преживљавања (нису имали од чега да живе), стварали су епохална дела. Пример је генијални Ван Гог, који је у растројству одсекао себи уво. Замишљам армију уметника преживљавања како себи секу уши и одлазе у царство тишине, које представља заштиту од халабуке обећања гласноговорника власти.

Наш бренд, шта год значио тај израз, сем уништавања изворног српског језика, да „комшији цркне крава”, преточен је у брендирани појам „кићење туђим перјем”. Водећи политичари данас се баве врхунском уметношћу присвајања туђих успеха, умисливши да су лично окачили туђе златне медаље о врат. Неприкосновени власници златних медаља су момци и девојке пред којима се вијори застава и свира се химна Србије у моменту кад цео свет стоји. У планетарне успехе Ђоковића и Стјепановића уложили су огромне напоре и одрицања њихови родитељи који су им и улили љубав према Србији. Држава у њих није уложила ништа и неумесно је да наш премијер присвоји туђи успех како би натрљао нос Немцима. Ако власт сада не схвати да нас презентују само спорт и култура, а не дим из „Железаре Смедерево” који асоцира на избор папе, укњижиће још један „успех” којим ће се у будућности бавити археолози.