Фереџе на француској ривијери

Како отворим новине, из њих искоче „хришћани”, „муслимани”, „Јевреји”, каже ми Меди, четрдесетогодишњи становник Марсеља чији су се родитељи пре пола века искрцали у ову медитеранску луку с брода који је дошао из Туниса. Његова девојка Жоана, сјајних очију уоквирених црним крејоном и коже боје густог маслиновог уља, из мешовите је француско-јеврејско-мароканске породице.

Недалеко од нас, на плажи која је огледало данашње Француске, нарочито су разнолике женске појаве. Неке су у дугачким платненим хаљинама, с марамама које им покривају главу, друге су у бикинију или топлесу. Међу њима је и неколико врло младих девојака у хаљинама испод којих носе црне трикое који им покривају руке и ноге, с марамама по последњој моди у земљама у којима важе шеријатски закони.

Углавном долазе из источног предграђа Марсеља, познатог по окршајима младих с полицијом. „Млади” су у политички коректном жаргону француских политичара младићи из приградских гета у којима је незапосленост виша од националног просека. Међу њима је велики број оних чији су родитељи дошли у Француску као имигранти.

Број присталица политичког ислама у овим предграђима је растао последњих година готово пропорционално с растом незапослености.

За разлику од својих вршњакиња с друге стране Медитерана, међу којима се многе боре да се ослободе марама и одеће коју сматрају симболом потчињености и конзервативних и репресивних режима, девојке из француских предграђа своју одећу истичу с извесним поносом. Иако се либерални Французи и други Европљани згражавају пред овом све чешћом појавом и говоре о друштвеној регресији и повратку у средњи век, реч је о сасвим модерној појави. Истицање верске припадности у француским школама, у земљи која се дичи републиканским вредностима, до пре само неколико година било је незамисливо. Они који би се у школским клупама појавили с хиџабом, капама или крстићима наилазили су на подсмех вршњака. Истицање верских обележја, које је забрањено у државним институцијама, данас је готово уобичајено. Забране ту не помажу.

Јачање политичког ислама и његових радикалних деривата често је повод да интелектуалци, попут француског филозофа Андреа Глуксмана, ламентирају о губитку (француског) идентитета, угрожености традиционалних вредности, секуларних принципа, неуспеху модела интеграције. Позиција Глуксмана и других некадашњих ултралевичара који су се временом нашли у супротном, десничарском табору, не разликује се много од америчких конзервативаца који своје ратове представљају као борбу за западне вредности и цивилизацију.

Резултат је постепено затварање европских друштава, подизање невидљивих зидова између имиграната и старог континента, њихово разврставање на подобне и неподобне и, као последица, продубљивање верских и културних разлика. Тиме се храни француска и европска ултрадесница, која у својим наступима „без комплекса тражи да се открије истина која се крије од грађана”, позива се на „податке” и „статистике” како би доказала да је реч о најезди народа који угрожавају „наше вредности и културу”. Поборници тезе о најезди муслимана не праве разлику између ислама и политичких покрета који се позивају на ислам и не прихватају да узроци ове радикализације имају везе с еволуцијом европских друштава, која су дуго била отворена за имигранте са свих континената, али у којима расизам и дискриминација никад нису искорењени. Револт против таквог „стања ствари” не долази од прве генерације имиграната, која најчешће уложи огроман труд како би се интегрисала. Овај бунт је карактеристичан за другу или трећу генерацију, ону која је одрасла и школовала се у Француској на идеалима слободе и једнакости, која је била у стању да уочи да њихова боја и порекло и те како играју улогу када траже стан или посао. Њихова радикализација подстакнута је економском кризом која их оставља на маргинама друштва и глобализацијом која им омогућава да прате дешавања у свету и да се преко интернета укључе у заједницу истомишљеника, који су склони да кризе на Блиском истоку и у Африци посматрају као постколонијалне ратове које моћни и богати Запад води против потлачених и сиромашних муслимана. Мали број њих тако постаје плен радикалних исламских покрета који регрутују фанатике по свету за своје „свете ратове”. На тај начин изједначавају се позиције оних који свет деле на добре и лоше момке, сатанске и одметничке државе, вернике и невернике, свете ратнике и терористе.