Србија у јагодама

На­шим до­мо­ви­ма сва­ко­днев­но од­зва­ња­ју те­шке ре­чи по­ли­ти­ча­ра о раз­ло­зи­ма члан­ства у ЕУ или не­где дру­где. У свој тој гун­гу­ли ве­ли­ких ре­чи, ти раз­ло­зи оста­ју ни­шта дру­го до по­ли­тич­ки и иде­о­ло­шки. Чи­ни се да се на­ше дру­штво, сви сек­то­ри ин­ду­стри­је, кул­ту­ра па и ми са­мо во­ди­мо јед­ном де­ви­зом: Ми то та­ко, јер то та­ко тре­ба. Рет­ко ко се до­се­тио да пи­та: За­што баш та­ко, и ко­је су кон­крет­не пред­но­сти и ма­не.

Док је срп­ско дру­штво за­у­зе­то кре­и­ра­њем по­де­ла на оне ко­ји су за ула­зак у ЕУ или НА­ТО, је­смо ли ру­ска бра­ћа или не, срп­ска ели­та ак­тив­но уче­ству­је у тим по­де­ла­ма и за­у­зи­ма стра­не. Др­жав­ни апа­рат функ­ци­о­ни­ше по не­ким сво­јим за­ко­ни­ма а Ср­би­ја иде гр­лом у ја­го­де.

Си­гу­ран сам да је срп­ској јав­но­сти по­зна­та ди­ле­ма Ве­ли­ке Бри­та­ни­је о члан­ству у Европ­ској уни­ји. Та­ко је бри­тан­ски пар­ла­мент из­ра­дио сту­ди­ју о еко­ном­ском ути­ца­ју члан­ства ЕУ на Бри­та­ни­ју. У тој сту­ди­ји на­бро­ја­не су по­сле­ди­це евен­ту­ал­ног из­ла­ска Ве­ли­ке Бри­та­ни­је.

Ге­не­рал­ни ди­рек­то­рат за тр­го­ви­ну Европ­ске уни­је, при пот­пи­си­ва­њу го­то­во сва­ког спо­ра­зу­ма о сло­бод­ној тр­го­ви­ни, из­ра­ди сту­ди­ју на­во­де­ћи ко­ји ће од ин­ду­стриј­ских сек­то­ра и ка­ко би­ти по­го­ђе­ни услед по­тен­ци­јал­них про­ме­на. У слу­ча­ју пре­го­во­ра Европ­ске уни­је са Сје­ди­ње­ним Аме­рич­ким Др­жа­ва­ма, о зо­ни сло­бод­не тр­го­ви­не, Европ­ска ко­ми­си­ја је до­бро про­у­чи­ла ка­ко и за­што тре­ба та­кав спо­ра­зум ис­пре­го­ва­ра­ти и пот­пи­са­ти. Та­ко мо­же­те ли­стом иш­чи­та­ти, ко­ли­ко ће европ­ска еко­но­ми­ја до­би­ти а ко­ли­ко из­гу­би­ти, ка­ко ће се све то од­ра­зи­ти на ма­ла и сред­ња пред­у­зе­ћа... Исти­на је, по­ли­тич­ки раз­ло­зи вр­ло че­сто пре­вла­да­ју, али и као та­кви део су ве­ће и сло­же­ни­је ра­чу­ни­це. Та­ко је ЕУ пот­пи­са­ла спо­ра­зум о сло­бод­ној тр­го­вин­ској раз­ме­ни са Ју­жном Ко­ре­јом и по­ред не­ја­сне ко­ри­сти, са­мо јер је по­сто­ја­ла ја­ка по­ли­тич­ка во­ља да се ба­рем јед­ном САД не­где пре­тек­ну.

За­што на­ше вла­сти не ма­ре за ја­сне бро­је­ве и за­што се углав­ном и ми са­ми осла­ња­мо на су­ву по­ли­ти­ку? Јер ни­ка­да ни­смо зна­ли бо­ље. У Ср­би­ји озбиљ­но пла­ни­ра­ње и ана­ли­за су ми­са­о­не име­ни­це. Сти­хиј­ско по­сло­ва­ње је нор­мал­на тран­свер­за­ла де­ла­ња. Не­ја­сно оста­је ка­ко мо­же­мо оче­ки­ва­ти раз­вој и на­пре­дак у та­квим усло­ви­ма. Ка­кав план, та­кав и раз­вој: не­зна­тан. Ка­да не­ма озбиљ­ног ис­тра­жи­ва­ња по­сле­ди­ца са­да­шњо­сти на бу­дућ­ност, ар­гу­мен­ти по­при­ма­ју де­ма­го­шке раз­ме­ре а ствар­ност по­ста­је ма­гло­ви­та. У усло­ви­ма сла­бе ар­гу­мен­та­ци­је, ма­ни­пу­ла­ци­ја је увек ла­ка а кон­фе­рен­ци­је за но­ви­на­ре се пре­тва­ра­ју у по­зор­ни­це те­шких уз­ди­са­ја.

При­сту­па­ње ЕУ је ду­го­роч­ни про­цес, а тран­сфор­ма­ци­ја дру­штва и др­жа­ве је све­о­бу­хват­на и про­жи­ма­ју­ћа. Та­кав исто­риј­ски ко­рак јед­не др­жа­ве но­си ге­о­по­ли­тич­ке, при­вред­не, на­ци­о­нал­не и кул­ту­ро­ло­шке по­сле­ди­це. Сма­трам да је то вр­ло ва­ли­дан и по­же­љан пут, али да све тре­ба до­бро про­це­ни­ти а не за­у­зи­ма­ти ста­во­ве во­ђе­ни сти­хи­јом.

Но, би­ла то Европ­ска уни­ја, НА­ТО, наш став о Укра­ји­ни или о град­њи ка­на­ла кроз се­ло у око­ли­ни Ва­ље­ва, реч је се о на­шем нов­цу, на­шим суд­би­на­ма, на­шем дру­штву и као та­кве, ова­кве ди­ле­ме за­слу­жу­ју ја­сне ана­ли­зе и де­ба­те.