Уторак, 21.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Животно угрожени језик

За сваки разуман народ матерњи језик и писмо су непроцењиво благо наслеђено од предака, које се воли, брижљиво чува и негује. У томе би, по природи посла, нарочиту улогу требало да имају штампа, радио и телевизија. Уосталом, посао јавних гласила је да нас обавештавају, забављају и подучавају. Али, како изгледа у пракси, све је очигледније да је подучавање потребно баш њима самима.

На телевизији, чак и оној националној, дешава се да гост у некој емисији лепше и правилније говори од водитељских звезда, које се муче са налажењем правих речи, дикцијом и нагласцима. Знамо да све то некако оде у (в)етар, али горак укус остаје, понекад и као погрешна језичка поука, која се утискује у подсвести читалаца, слушалаца или гледалаца. На страну претерана употреба страних речи, попут едукације, лустрације, спиновања или апликације. У свему томе не заостају много ни неке угледне новине, још мање електронска гласила, ако се изузме први програм Радио Београда, на чијим се таласима још налазе водитељи и новинари пријатне боје гласа, савршене дикције и говорничке уверљивости.

У једном угледном дневнику недавно се могао прочитати наслов да је познати глумац „оженио” своју колегиницу! Или, како је полиција „извршила улажење” у школу трагајући за продавцима дроге. Занимљива је и констатација да се на јавним местима „јако пуно” пуши или да је у некој галерији отворена „изложба угледног сликара”, а не његових слика, што се, уистину, стварно и догодило. Када је уочи формирања нове владе, када је будући премијер, зато што се зашло дубоко у ноћ, наручио бурек за присутне посленике седме силе, освануо је у једним новинама на четири ступца наслов „Вучић организовао бурек за новинаре”.

Однедавно, у свим медијима, па све више и у свакодневном говору, појавиле су се нове, све више општеусвојене несувислости, попут „пуно вам хвала”, „ово сте јако добро рекли”... Можда ће за неку годину бити уобичајено да је нешто „јако слабо” или „пуно празно”. Ако се тако настави, могуће је да неке будуће генерације неће сасвим разумети језик својих предака. Даље, правници и полицајци и најтежи саобраћајни удес називају „незгодом”, а још је мање разумљиво што сви, од лекара до новинара, саопштавају како људи тешко повређени у саобраћајним и другим несрећама „нису у животној опасности”, или још горе, да „нису животно угрожени”.

Ваљда су хтели да кажу како жртвама удеса животи нису у опасности или да им животи због озбиљних повреда нису угрожени. То су корисници поменутих термина очигледно и мислили, али су казали нешто сасвим супротно! Јер, ако за некога сам живот, као најдрагоценији дар природе, односно (о)пстанак у животу представља опасност, тај сасвим сигурно не зна шта говори, осим ако не иронише због невеселих социјалних прилика. Али, очигледно је да, бар у наведеним примерима, то није био случај. Да поменемо и правни термин „убиство у покушају”. У стварности може да се говори једино о истинском убиству или само покушају убиства.

Врло често се јавља да је неки министар обишао једну фабрику или град. Било би сасвим логично да се упитамо, када је већ био тако близу, зашто их није и посетио? Слушамо и читамо како је важно изборити се за бољи и квалитетнији рад, што је очигледан плеоназам. Да неко лепо „свира хармонику”, пита „ко је на телефону”, или поручује „назови ме мобилним”, то је већ сасвим уобичајено. За неколико дана говори се као о „пар дана” , а пар, једноставно речено, значи да је нешто удвојено као пар ципела . Често се извештава са „задње седнице” скупштине, уместо за последње седнице. Задње могу, рецимо, бити ноге код већине животиња.

Посебно је занимљива претерана употреба латинице. Колико ми је познато, осим „Политике” и „Вечерњих новости”, све београдске новине се штампају латиницом. Приликом путовања по свету увек сам куповао новине на арапском, јерменском, јеврејском или неком другом егзотичном писму због успомене на посету земљама чији се житељи њима служе. Када неког у Србији упитате зашто је написао назив своје фирме само латиницом, често ће одговорити – због странаца. А шта, рецимо, странцима значи реч „печењара” исписана латиницом? Лепо су тај проблем решили Грци, Арапи и многи други народи. Путоказе и називе важнијих институција написали су прво својим писмом, а за странце и на енглеском језику.

На крају ваља поставити питање: Зашто на све ово тако „речито ћуте” наставници матерњег језика, професори универзитета, академици, писци, лектори и многи други, који би о чувању и неговању чистог књижевног језика, пре свих осталих, требало да брину? О младим нараштајима, који ретко читају и књиге, а лако прихватају разне новотарије, неком другом приликом.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.