Понедељак, 30.01.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа

Зашто водимо ратове

Антиратни скуп у Маријупољу (Фото Ројтерс)

Прошао је читав век од почетка Првог светског рата, који су многи у то време прогласили „ратом за окончање свих ратова”. Нажалост, ратови су се и даље водили. Уз све горе вести из Украјине, ово је добар тренутак да се запитамо зашто.

Некада давно, у ратове се улазило због разоноде и профита; кад је Рим заузео Малу Азију или кад је Шпанија освојила Перу, разлози су били злато и сребро. Има тога и данас. У значајном истраживању које је наручила Светска банка, оксфордски економиста Пол Колијер је показао да је најуверљивија независна варијабла за могући грађански рат, што је најчешће случај у сиромашним земљама, расположивост ресурса за пљачку, попут дијаманата. Сви други разлози којима побуњеници правдају своје поступке углавном изгледају као накнадне рационализације. Рат у преиндустријском свету више је личио, и још личи, на битку мафијашких породица за контролу рекета, него на борбу за принципе.

Међутим, ако сте модерна, богата нација, рат се одавно више не исплати – чак и ако је прост, победнички рат. У својој чувеној књизи из 1910. године „Велика илузија” британски новинар Норман Енџел тврдио је да је „војна моћ друштвено и економски бескорисна”. Како је истакао, у свету узајамне зависности (која је већ постојала у доба пароброда, железнице и телеграфа), рат нужно наноси тешку економску штету чак и победнику. Осим тога, из напредних економија није лако ишчупати златна јаја, а да се при томе не убије гуска.

Треба додати и да је модеран рат веома, веома скуп. На пример, према свим проценама, коначна цена рата у Ираку (укључујући и ставке као што је здравствена заштита ветерана) износиће више од билион долара, што је вишеструко већа сума од бруто друштвеног производа Ирака.

Теза „Велике илузије” била је, дакле, тачна: модерне нације не могу се обогатити вођењем ратова. А ипак се ратови и даље воде. Зашто?

Један од одговора је да лидери можда не знају аритметику. Узгред, Енџела често критикују људи који су погрешно разумели да је он предвиђао крај ратовања. У ствари, намера његове књиге била је да раскринка атавистичко схватање економског раста преко освајања, што је у његово време још било распрострањено мишљење. Заблуда лаког добитка, међутим, и даље превлађује. Непроверена је претпоставка, али изгледа да је Владимир Путин мислио да може да прође јефтино ако свргне владу Украјине или бар освоји добар део њене територије – уз мало прикривене помоћи побуњеницима, победа је лака.

Кад смо већ ту, сећате ли се кад је Бушов режим мислио да ће свргавање Садамовог режима и постављање нове владе коштати само 50 или 60 милијарди долара?

Међутим, већи проблем је у томе што владе најчешће извлаче политички профит од ратова, чак и ако рат нема никаквог смисла у погледу националних интереса.

Недавно је Џастин Фокс из „Харвард бизнис ривјуа” указао да би се разлози за украјинску кризу могли наћи у посрнулој руској привреди. Фокс је приметио да Путина на власти делимично одржава дуготрајан и брз економски раст. Али руски раст посустаје – па би се могло рећи да је Путиновом режиму била потребна диверзија.

Слични аргументи износе се и за друге, наизглед бесмислене ратове, као што је аргентинска инвазија на Фокландска острва 1982. године, која се често приписује жељи тадашње хунте да одврати пажњу јавности с економског дебакла. (Истине ради, неки експерти су веома критични према овој тврдњи.)

Чињеница је да се у време рата нације скоро увек уједињују око својих лидера, без обзира на то колико је рат глуп или колико су лидери грозни. Аргентинска хунта је накратко постала веома популарна током Фокландског рата. У једном тренутку „рат против терора” донео је Џорџу Бушу млађем вртоглаву подршку, док му је Ирак вероватно осигурао победу на изборима 2004. Тако је и Путинова популарност скочила од почетка кризе у Украјини.

Нема сумње да би било сувише поједностављено рећи да се смисао сукоба у Украјини своди на консолидацију ауторитарног режима који посрће на другим фронтовима. Али у томе, извесно, има неке истине – што отвара застрашујуће изгледе за будућност.

Ескалација сукоба у Украјини представља непосредну претњу. Уколико прерасте у прави рат, то би било против свих руских интереса – али Путин можда страхује да ће изгубити углед ако дозволи да побуна пропадне.

Ако ауторитарни режими без правог легитимитета долазе у искушење да звецкају оружјем кад им посао крене по злу, помислите какав ће то бити изазов за кинеске владаре ако и када кинеском економском чуду дође крај – као што многи економисти верују да ће се ускоро и десити.

Објава рата је веома лоша идеја. Али се, упркос томе, и даље дешава.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.