Субота, 04.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Четири оригинала „Сеобе Срба”

Панчевачка „Сеоба Срба” – део сталне поставке Народног музеја (Фото Народни музеј Панчево)

Национална икона, како се често назива чувено дело Паје Јовановића „Сеоба Срба”,поделила је неизвесну судбину својих ликова идоживела многе сеобе – идеја, ликова, власника и адреса. Сликар је направио „четири руке” – четири оригинала, за четири наручиоца.

Наручилац првог „посла”, 1895. године, био је патријарх Георгије Бранковић, који је од Јовановића тражиода, за потребе представљања Србије на Миленијумској изложби у Будимпешти, наслика дело које ће показати да су Срби дошлина тло Аустроугарске монархије, не у збегу, већ као организована војна целина,и то на позив самог цара. Тако почиње више него необична судбина и сасвим неизвестан пут ове идеје,представљене на четири платна, на четири начина.

Јовановић, као представник академског реализма и с идејом да народ представи као метафору националне политике, слика управо – народ,али још недовршено платно „трпи” критику. Патријарх тражи од уметникада преслика „вишак” ликова из народа, да Србе представи као војну целину, а не као народ у збегу који не зна куда је кренуо.

Тако је жену с дететом у наручју заменио ратник на коњу, стадо оваца замењено је војницима – пешацима, а епископу Исаији Ђаковићу, који стоји поред патријарха Чарнојевића Трећег, у руке јестављен свитак са златним царским печатом Леополда Првог, којим се српском народу у царевини гарантују привилегије. Преправљајући своју идеју „Сеобе” Јовановић не успева на време да заврши рад за велику изложбу. Платно се најпре сели у Загреб (непознато је како и на колико дуго),а потом бива враћено „кући” – на зид трпезарије карловачке Патријаршије. Ово монументално платно данас краси салу у којој заседа Синод Српске православне цркве.

Још радећи на првом оригиналу, Јовановић изводи и скицу за платно мањих димензија, истог композиционог склопа – задржава главне ликове првог плана, али им даје ауторитативнији израз и враћа „своје” ликове. Слика је већ на гласу, те предузимљиви загребачки трговац уметничким делима Петар Николић откупљује право да наредних пола века умножава слику,у тада популарној техници олеографије. Он то и чини, штанцује је, у ко зна колико примерака,за продају. Тако, по свој прилици, ова слика постаје део ентеријера многих господских кућа.

„Други оригинал”,преко Београда, седамдесетих година прошлог века прелази на банатску страну. То што слика није продужила пут Новог Сада и Галерије Матице српске, заслуга је ондашње панчевачке општинске власти,која је била спремна да се задужи кредитом иоткупи је,паово вредно дело тако остаје у граду на Тамишу, прича нам историчар уметности Димитрије Јованов, кустос Народног музеја у Панчеву.

Трећа „рука”, платно које би моглода носи радни наслов „компилација” или „Сеоба Срба без цензуре”, опет настаје по наруџбини. Овог пута, половином Другог светског рата, београдска лекарка Даринка Смодлака пожелела је да постане део платна.Није познато колико ју је то коштало, али лик жене с дететом опет бива замењен, овог пута ликом госпође Даринке. Где је и како је завршила ова верзија „Сеобе”, непознато је.

По завршетку рата, 1945. године,настаје и „четврти оригинал”. Богати вршачки трговац Миленко Савић,уверен да је већ чувено дело заувек уништено у вихору рата,наручује Јовановићу потпуно нову слику постаројзамисли. Дозвољава уметнику да овековечи своју идеју пре прве „цензуре” и,у сплету пријатељско-родбинских околности,поклања је београдској породици Мандукић, која је носи преко океана – у Њујорк. Но, пошто су сеобе судбина „Сеобе”, слика се2009. године, накратко,вратила у свој родни Београд, да украси изложбу посвећену свом „оцу”, великом сликару академизма Паји Јовановићу.

-------------------------------------------------------------------

„Сеоба” у Конаку кнегиње Љубице

„Слика „Сеоба Срба“ тренутно гостује у Београду у Конаку кнегиње Љубице, као део изложбе „Белешке бурних односа“ – „Аустријско – српски односи од 1836. до 1914“. Поставка је преглед документарне грађе, која говори о блиским, испреплетаним, али истовремено и компликованимодносима Аустрије и Србије у назначеном периоду. Међу делима Стевана Тодоровића и Павла Симића, чувена слика Паје Јовановића,представља својеврсни документ – сведочанствопериода19. века до почетка Првог светског рата. Ово је и једина верзија познатог дела доступна широј јавности.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Simijanović Svetislav
Često vidim штампану слику Петра Николића но нажалост полако губи свој сјај али слика је фантастична.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.