Не жале паре за дозволу и стране језике

а клизање зими

Већина ученика средњих школа у Србији има дневно до пет сати слободног времена. То време најчешће троше гледајући ТВ и слушајући музику, бавећи се спортом, или га проводе уз рачунар. Већина њих има редован џепарац и најчешће их издржавају родитељи.

Више од половине ученика може месечно да издвоји максимално две хиљаде динара за задовољавање културних потреба, али има и оних који не могу то себи да приуште па чак ни да издвоје ни најминималнију своту новца, показало је истраживање које је спровео Завод за проучавање културног развитка.

Резултати  истраживања Министарства за спорт и омладину  показују да се рекреацијом највише баве тинејџери, посебно у категоријама које укључују редовност у бављењу спортом – два или три пута недељно (скоро трећина) и свакодневно (сваки десети). Ти проценти опадају са годинама, па је интензитет у бављењу неким спортом мањи код старије омладине. Тако се, рецимо, скоро половина оних између 15 и 19 година редовно бави неком физичком активношћу.

Александра Павловић, руководилац комерцијалне службе у Градском центру за физичку културу „Стари Диф” у Београду, каже да старији суграђани више долазе на рекреацију због здравља, а млади да би развили мишиће и добро изгледали. Бити привлачан и згодан је јак мотив у тинејџерском узрасту и у добу и после 20 година. А на програму су разне врсте занимација, укључујући и помало егзотичне мешавине као што је, на пример, џез јога или џез гимнастика.

Човек би се запитао шта је то, али одговор није толико зачуђујући. Ради се, наиме, о посебним врстама вежбања и комбинацијама плеса и ритмичких покрета које имају за циљ да на забаван начин доведу клијенте у пожељну фит форму.

Бити фит тинејџерима је важно колико и присуство на „Фејсбуку” или „Твитеру”, као што је данас битно бити дигитално писмен и имати неколико стотина пријатеља на друштвеним мрежама.
Какве су цене у на спортским теренима, у теретанама, салама за вежбе? Могу ли млади, с обзиром на примања својих родитеља, да се уклопе у ценовнике и колико им значе оне две хиљаде динара које по статистици већина њих има на располагању.

Утисак је да је најскупље овладати возачким вештинама и научити страни језик, док се за рекреацију могу наћи јефтинији програми који омогућавају да се не направи превелики терет на кућни буџет.

Тако у „Старом Дифу” за 12 долазака на базен треба издвојити око 1.590 динара. Наша  саговорница Александра Павловић издваја као најповољнију солуцију пакет спортског образовања за целу породицу који месечно кошта 4.000 динара. У Градском центру за физичку културу сат изнајмљивања терена за тенис кошта око 400 до 500 динара, кошаркашки терен нешто више од хиљаду динара.

Упркос разним могућностима и не претерано скупим програмима, професор физичког васпитања Милан Миланов у Спортском центру „Чаир” у Нишу сматра да се младе генерације не баве довољно физичким вежбама. Иако многи спортски центри нуде обиље програма, Миланов сматра да они губе битку од навика брзе хране и предугог седења. Тако и на „Чаиру” младе Нишлије могу да користе теретане за 1.500 динара месечно или да за један тренинг дају сто педесет динара, колико кошта и пљескавица. У Нишу је током лета у моди пливање на базенима, а преко зиме интересовање се пребацује на клизање, за које влада баш велико занимање, по речима нашег саговорника. За непливаче постоје двонедељни курсеви по прихватљивим ценама од хиљаду и по динара месечно. Обука за клизаче кошта две хиљаде динара, а изнајмљивање клизаљки је сто динара.

Школе страних језика су нешто скупље и не могу баш сви да то себи приуште, иако се без енглеског језика данас нико не сматра у потпуности образованим. У просеку је цена 3.500 динара месечно за два часа недељно, а за старије 5.640 динара за по два двочаса у седам дана.

Млади истраживачи Србије су овог лета имали девет кампова у Србији за пунолетне девојке и младиће по угледу на некадашње радне акције, али број пријава је мали, многи час хоће па одустану, пријаве се, али не оду. Бојан Дероња из ове организације сматра да млади немају ону искру радозналости, а да им ни друштво не помаже да се активирају, као што је то било некада.

За најмлађе који желе да светом корачају грациознијим и лакшим кораком у понуди је доста школа балета или фолклора. За своје девојчице узраста од три до 11 година маме и тате треба да издвоје месечно 2.700 динара, колико кошта школа балета у балетској школи „Звончица”. И ако не крену у свет професионалног бављења овом врстом уметности, деца се музички едукују, увежбају покрете и науче да слушају класику, а све је то корисно и помаже да се квалитетније живи, каже Наташа Најмана, балетски учитељ.

Бављење уметношћу и одласци у неку од институција културе нису баш омиљени начини провођења слободног времена код студената.

Разлог за слабу културну активност је и већ поменути џепарац–тек сваки пети за културу и забаву има на располагању до пет хиљада динара

Али новац не мора увек да буде главни разлог. Позоришне представе могу да се гледају са балкона за 400 до 500 динара, и то врло добре представе, премијерне, а за студенте постоје и попусти у неким позориштима, па је цена карте упола мања.

Студенти су нешто заинтересованији за концерте. Број редовних посетилаца концерата се у последњих десет година удвостручио, међутим, и овде имамо једну значајну групу студената која ретко одлази и на концерте или их концерти не интересују. Спортски догађаји већ традиционално привлаче студентску омладину, претежно мушког пола.

– Податак да више од половине студената тврди да је незаинтересовано да се бави уметношћу није једноставно објаснити. Можда је у питању одбојност јер су то наводно активности резервисане за посебне друштвене групе, „више” слојеве. С друге стране, у друштву где је већина становништва окупирана непрестаном борбом за задовољавање основних егзистенцијалних потреба, бављење уметношћу се врло често доживљава као неозбиљно „трошење времена” – истиче др Слободан Мрђа, који је радио истраживање о културним потребама студената и средњошколаца у Србији.

Посебно је охрабрујућ податак да млади за неке обуке не жале новца да би у њима учествовали. Ту се посебно издвајају курсеви страног језика, где су млади у великим процентима заинтересовани да сами финансирају курсеве – четвртина тинејџера и трећина старије омладине, што је далеко више у поређењу са популацијом старијом од 30 година. Млади су осим школе спремни и да се додатно образују, али пре свега да положе вожњу, то јест да заврше обуку у ауто-школама како би могли да возе ауто и и уживају у забавнијем начину живота.

Желе и да се образују и преквалификују за посао, али ту већ штеде свој новац и очекују да им држава плати преквалификацију. Интересантан је налаз по ком је активизам у политичким странкама релативно висок, посебно у групама старије омладине. Политика, па тиме и чланство у политичким организацијама, нешто је што се у нашем друштву и даље доживљава као поље које је утицајније од класичног, цивилног сектора и кроз које се интереси и потребе могу брже и ефикасније остварити. И поред високог степена незапослености, млади људи показују веће интересовање за покретање сопственог бизниса од свих осталих категорија становништва. За трећину је већа најава бављења приватним бизнисом него код оних више од 30 година, а охрабрује и све веће интересовање за хуманитарне акције и – волонтирање.

------------------------------------------------------------

Занимљиво је и то да су, према поменутим анкетама, ученици из Врњачке Бање, Београда и Новог Сада најзадовољнији понудом садржаја из области културе, док нешто већи степен задовољства од просечног налазимо код ученика из Крагујевца, Лесковца, Апатина, Сремске Митровице и Зрењанина. Најмање су задовољни ученици Свилајнца, Чачка, Љубовије, Грделице, Пирота, Велике Плане и Прокупља, Врања и Бујановца, а то све заједно представља и карактеристичну мапу Србије у којој је углавном све најзанимљивије сведено на Београд и веће градове. Анкетирањем је обухваћено 56 средњих школа у 33 града Србије.

------------------------------------------------------------

Најмање у музејима

Завод за проучавање културног развитка спровео је и истраживање „Културни живот и потребе студената универзитета у Србији”. Истраживање др Слободана Мрђе је обухватило студенте између 19 и 27 година на десет универзитета.

Чак 83 процента студената готово никада не одлази у музеје, а око 70 посто њих веома ретко посећује галерије, културно-историјске споменике, археолошка налазишта, позоришне представе, књижевне вечери, биоскоп. Поред библиотека, за које се и очекивало да их чешће посећују, студенти су најзаинтересованији за одлазак у клубове и на спортске догађаје, па концерте. Тек сваки десети студент уопште учествује културном животу, а свега три до пет посто сматра то редовном активношћу.

На Универзитету у Нишу никада у позориште не иде 38 посто студената и скоро исто толико иде два до три пута годишње. Једном месечно одлази шест одсто, а редовне публике међу студентима у Нишу има само 2,5 одсто. Слична ситуација је и на Универзитету у Крагујевцу и Високој школи у Новом Саду. Музеји су институције културе које најмање посећују студенти у Србији. Тако је и са галеријама – у свим универзитетским центрима убедљиво је најмање интересовање студената за ликовне садржаје.