Петак, 28.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Ловор за Нушића

Загреб, 6. јун 2014, ,,Госпођа министарка” Бранислава Нушића, представа коју сам режирала у позоришту ,,Бошко Буха”, у такмичарском је програму на фестивалу Дани сатире.Нервозна сам као да је у питању премијера, а не педесет и неко извођење.Одавно сам себе истренирала да на дан премијере перем врата и прозоре,гланцам паркет,и тако себе доводим у стање звано није ми ништа, баш сам мирна. Али нисам код куће, у хотелу сам, па је шетња сунчаним градом терапија која спасава од размишљања како ће публика реаговати на представу, како ће глумци играти, хоће ли нас клепити неки малер.

Кад год сам у Загребуодем у књижару антикварницу „Јесенски– Турк”. Свашта има у тој малој књижари, и старих књига и нових издања каквих нема у београдским књижарама.Та књижара је идеално место да скренем мисли у непознатом правцу, мислим. И ето, ме пред излогом. Кад, у њему – Нушић! Не, није ме лупила сунчаница, није то било привиђење, већ две мале пожутеле књиге. „Нушић у причама.” На корицама, ћирилицом пише: ,,Миливој Предић, ’Нушић у причама’, ’Издавачка књижарница Радомира Д.Ћуковића’, Београд–Теразије.” Корице красе карикатуре.Обе приказују замишљеног писца, тужног погледа и носа који се надвио над бркове.На једној је руку склопљених иза леђа. На другој ослоњен на штап.Нушић је у друштву Ивана Горана Ковачића. Велико, лепо очувано издање Горанове „Јаме” стоји поред ових малих књижица из 1937. године, које купујем за 80 куна (12 евра). Носим у загрљају упакованог „Нушића у причама”, до казалишта ,,Керемпух”.Размишљам о феномену случајности. На улазу у позориште опет срећем Нушића. На плакатима београдске ,,Госпође министарке” и загребачке ,,Госпође министарке” Оливера Фрљића, на фотографијама из представа. Шепуре се Живке, прија Соје, ујка Васе, Чеде, Нинковићи...

Седам у празно гледалиште и добијам поруку од Бранислава Нушића лично!На првој страни књиге прве, дрхтава рука исписала је мастилом :,,Прочитао сам и ово до сада тако је.” У потпису – Бранислав Нушић! Чаролија.Читам: ,,Нушићева љубав према позоришту и драмској уметности многима је била често неразумљива... Рођен у једној честитој трговачкој кући, пуној патријархалности, као син човека који је трговао на берзи, није могао добити надахнуће,као књижевник, ни љубав према књижевном стварању.Често сам га питао, откуд код њега та огромна издржљивост и истрајност у тој љубави, поред свих мука и невоља, које је отуда имао?

’Та ђаво би га знао, све мислим да је томе крив онај Димић што је доводио своју трупу и играо у Смедереву, када сам ја био мали...’’’

Димић, управник путујућег позоришта, највећи део реквизита за представе позајмљивао је из куће Нушићевог оца, тако да је дечак могао бесплатно да гледа представе које су приказиване у башти кафане ,,Зелени венац” у Смедереву. ,,Није била необична појава да из Нушићеве куће, пред вече, уочи представе излази цар Лазар, носећи на леђима фотељу, Југ Богдан, натоварен ћилимом, а Милош Обилић, даскама за миндерлук. У ондашњим трупама глумци су радили све послове, прали позорницу, и хранили се из заједничког казана. Кад је Димићева трупа од 14 чланова напуштала Смедерево, а Нушићев отац дао Димићу новац да би трупу могао превести у Јагодину, позоришне кулисе остале су у магази.” Од тад Нушић је могао у „одистинским декорацијама” да се игра „одистинског позоришта”. Заводљиви мирис Димићевих декорација опио га је за цео живот.

У причи ,,Загребачки венци”Миливој Предић бележи шта се догодило 1910. када је Нушић отпутовао у Загреб да присуствује премијери своје драме ,,Кнез од Семберије”, на позив управника Загребачког казалишта, Адама Мандровића. ,,За Србе и Хрвате, присталице српско-хрватског јединства то је био велики догађај, јер тридесет година пре тога ниједан српски комад није прешао преко загребачке позорнице.Загреб је решио да свечано дочека Нушића, нарочито загребачка омладина прожета југословенском идејом, пред којом се тада као лидер истицао Стјепан Радић. Поручили су за Нушића два ловорова венца, један је имао српску тробојку са натписом латиницом, а други хрватску тробојку са натписом ћирилицом: „Браниславу Нушићу, аутору ’Кнеза од Семберије’, омладина.”

Кад се комад завршио препуно позориште тресло се од аплауза. Нушић је изашао на позорницу и био обасут овацијама. Али када су два мала пажа изнела венце са тробојкама и натписима на латиници и ћирилици, настaо је хаос. Повици: „Доле! Абцуг!”, мешали су се са: „Живео писац! Живео Нушић!” Нушић је отишао са сцене, оставио венце иза кулиса, затим се вратио на позорницу и био дочекан једнодушним овацијама. Франковци, демонстранти, изјавили су поводом тог догађаја: ,,Ми немамо ништа против аутора, али не дозвољавамо српску тробојку на хрватској позорници.” Управник Мандеровић био је у тешком стању, а шеф за штампу Деметровић , саветовао је Нушића да изађе из позоришта кришом на задњи излаз јер се испред позоришта окупила маса света. Писац то није прихватио и изашао је на главни. Пред позориштем чекало га је ново изненађење и узбуђење. Уместо непријатељских демонстрација, чекала га је маса поштовалаца која га је подигла и на рукама понела кроз град.То је била једна дуга ноћна шетња кроз Загреб на рукама омладинаца.Шетња се завршила на Илици, код ресторана ,,Ловачки рог”, где је Нушићу у част била приређена вечера на којој је Стјепан Радић поздравио писца једном од својих најлепших беседа. Тако је Нушић постао љубимац Загреба.

Прича о венцима има и српски наставак. Нушић није хтео да их понесе у Београд, стрепећи да би због њих поново могао да има непријатности, па је замолио казалишну управу да му их пошаље.Каква грешка! Кад су венци стигли у Београд, у пакету, писац је позван и речено му је да мора да плати велику царину.Нушић је доказивао да венци нису за трговину, да су поклон,али цариници су били неумољиви.Илида плати или ће их царинарница изложити на продају на јавној лицитацији.Из те ситуације излаз проналазипишчев пријатељ, управник царинарнице, који се својски потрудио да пронађе неки спасоносни параграф. И нашао га је: ,,Венци , вештачко и природно цвеће,ослобађају се царине ако се шаљу на одар покојника.” Нушић је испунио царинску декларацију.Написао је да су два венца, пореклом из Аустрије, послата на одар Бранислава Нушића.Цариницима је рекао: „Боље мртав да не платим, него жив да платим.”

Позоришни редитељ

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.