Друже команданте, заробили смо краља

Учесник Београдске операције био је и Милан Кевић Баћо, партизански поручник, коме је тај чин неколико месеци раније указом доделио маршал Тито, свакако не знајући да је тако прогласио најмлађег официра у армијама антихитлеровске коалиције, о чему ће писати и савезничка штампа док је Други светски рат још трајао.

Рођен 1930. у селу Милошево Брдо испод Козаре, код Босанске Градишке, Кевић је партизан постао крајем јуна 1941, па не чуди да су га саборци прво звали Мали, онда Шврћо, Веза, потом Крвави и Нагари, да би му остао надимак Баћа.

У време борби за ослобођење Београда, као млад официр, поручник, заједно с Петром Драпшином, из Славоније сам дошао у Босну, у Врховни штаб, где сам додељен 1. пролетерском корпусу под командом Пека Дапчевића.

– Кад смо у походу дошли до Равне горе питао сам једну партизанку како изгледа Београд. Каже ми „куће су до неба”, па је питам како ћемо истерати Немце? „Лако, има уређај, притисне се дугме и понесе те на врх зграде, онда одозго по њима”. Испричам то поручнику, а он ће: „Ма какви, град као град, као Копривница, само су зграде веће”.

После ослобођења Лазаревца, народ је пригрлио и величанствено поздравио партизане, борци су добили разне ствари на поклон, чарапе, пешкире, кошуље...

Ја сам од сељака добио чарапе и очекивао сусрет с црвеноармејцима, за које сам мислио да имају црвена одела, зашто би се иначе тако звали. Када смо се срели, ишли су преко поља код Степојевца, чудно ми што и они носе обичне униформе. Изгрлили смо се и изљубили, један ми каже да је довде прешао 4.000 километара. Дам му оне чарапе и онда нас распореде у неку кућу. Четворицу Руса и нас четворицу партизана домаћи почасти само тако, послужи и ракију. Неће Рус да пије из мале чаше, то ми чудно, још чудније када сам видео да је пију наискап.

У походу ка граду и касније, Кевић је непрекидно трчао од Дапчевићевог штаба до команди других партизанских јединица, преносио наређења. Непрекидно изложен ватри и другим опасностима потврдио је већ осведочену храброст, спретност и умеће.

– Биле су жестоке борбе подно Авале, у Пиносави, на Вождовцу, у Жаркову и Кумодржу. Горели су и земља и небо. Руси гађају каћушама, напредујемо уз крваве борбе. Немачке утврде биле су одлично урађене, сплет ровова и препрека, а минирали су и све правце ка Београду, куће и друге објекте, чак су и свиње минирали. Зато је много борац страдало, а онда су Руси ишли напред и рашчишћавали мине – „Проверено, мин нет” – оставили би поруку – сећа се Кевић.

Када је 8. крајишка стигла 17. октобра до Цветка, руски мајор позвао га је на ручак, а придошли пуковник поклонио му је пиштољ, књигу с Лењиновим текстовима и легитимацију црвеноармејца за ослабађање Београда.

После освајања Славије и околних улица, штаб Пека Дапчевића био је у згради Железнице, у Немањиној. Док је носио једну од Пекових наредби, на углу Ломине и Балканске улице Кевића је погодио шрапнел минобацачке мине.

– Удари ме у потколеницу и обори. Крварим и видим да ми је откинута ногавица испод колена. У амбуланти доктор узео неку гвоздену шипку, гура је у рану и каже да је све у реду, кост није поломљена. Превију ме, а ја нећу у болницу, него се вратим код Пека у штаб. Баш када ми је давао ново писмо, у собу улети мајор и каже: „Друже команданте, заробили смо краља”. Каквог краља, питам се, није ваљада дошао из Лондона. Нећу одмах да кренем, хоћу да га видим кад сам се већ ту затекао. С човеком кога уведоше Пеко се грли и љуби, а ја у чуду. Шта је ово, мој пролетерски командант се љуби с краљем. Каже Пеко: „Ваша висости како сте? Хвала вам, ви нисте издали нашу Србију!” Услужи га, попили су по ракију, а Пеко напише наредбу да се Његовом Величанству изађе у сусрет, да му се обезбеде бензин, кола, следовање, одећа и паре, да му се додели обезбеђење. Коначно сам разумео, био је то принц Ђорђе Карађорђевић, брат краља Александра.

– Отишао сам онда задатком до Теразија, испред Албаније и на Зеленом венцу Немци су пружали снажан отпор, с Бежанијске косе гађали су артиљеријом. Баш на Теразијама чујем да су ћерка и син Драже Михаиловића пришли партизанима. Видим их, Гордана лепа девојка, али сам морао даље. Касније смо се срели, попричали, Гордани је било драго што види тако младог партизанског официра. Тада ни Бранко ни ја нисмо знали да ћемо после рата бити велики пријатељи – каже Кевић.

– У 16.00 сати 20. октобра, борбе за ослобођење Београда су завршене. Народ је био одушевљен, око мене пуно деце, многи не верују што ме тако младог виде у униформи партизанског официра. Кренуо сам касније на Сремски фронт, постао сам извиђач обавештајац. У прикупљању података, у равном Срему ми је много помогло искуство које сам стекао у Славонији. Показало се да је Драпшин био у праву када је предложио Пеку да ми додели дужност обавештајца. Истина, било је бораца који су се бунили, зато што су неки од њих били и двоструко старији од мене, а били су под мојом командом – каже у разговору за ,,Политику” Милан Кевић Баћо.

Слободан Кљакић

------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

• Они који су против ЕУ доживљавају војну параду као вежбу за ново ослобађање Београда.

• Ако су Американци толико љубоморни, можда су били на паради невидљивим авионом.

• И западни савезници су покушали да ослободе Београд.Одозго.

• Руси и Срби на Гробљу ослободилаца спавају вечним сном. И повремено се преврћу у гробу.

• Да су нас и Руси бомбардовали, можда бисмо их више поштовали.

• Руси су ослободили Београд. Многи Срби се надају да ће једном и Приштину.

• Те 1944. године стране трупе, уз помоћ наших герилаца, ушле су у Београд и из њега истерале наше данашње пријатеље.

Драгутин Минић