Среда, 01.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Од сиромашног детињства до вечере са царем Хајлом Селасијем

Фото Т. Јањић

Новинар Душан Микља, чија је матична кућа била агенција „Танјуг”, управо је објавио свој животопис „Мирис лошег дувана”. Аутор је више збирки прича и романа: „Хроника настраности”, „Пут у Адис Абебу” или „Њујорк, Београд”, по којем је снимљен филм „Јелена, Катарина, Марија” у режији Никите Миливојевића.

Детињство му је обележило сиромаштво и заточеништва оца (у Немачкој и на Голом отоку), а израстао је у новинара и писца боравећи у више од 20 земаља на свим континентима. Познавао је многе државнике и герилске вође.

Рођен је 21. јуна 1934. у Београду где се школовао и где живи. Дипломирао је на Филолошком факултету на групи за енглески језик и књижевност. У браку с Ружицом, правницом, има сина Игора (45) новинара, и ћерке: професорку Јелену (43) и лингвисту Ивану (35), а од њих шесторо унучади.

По чему памтите детињство?

Било је то у време општег сиромаштва, обележеног борбом за преживљавање. Да би помогао породици продавао сам цигарете на улици.

Да ли сте имали времена за игру?

Пре свега за заводљиве, и не увек, безазлене пустоловине. Препливавао сам Дунав и Саву, упражњавао „руски рулет” роњењем испод шлепова, вожњом на спољним рубовима трамваја, истраживањем лагума испод Калeмегдана како би „открио” пут до Кинеског зида...

Како сте доживљавали срећу?

Кад су нам фолксдојчери, после нашег дугог пешачења, надомак скеле, одузели ранчеве са „шверцованом” – сланином и брашном, мајка је све до Београда плакала, а ја сам, напротив, растерећен терета, на пречац, открио шта је то срећа. За разлику од мислилаца који узалуд разгрћу праменове метафизичке магле, имао сам поуздан одговор на питање о срећи. За мене, од пешачења без товара на леђима, није било веће среће.

Кад сте после рата поново видели оца?

Отац се из заробљеништва вратио годину дана касније, 1945. Толико му је било потребно да прикупи новац и целу једну композицију воза напуни са радио и рендген апаратима које је, као лични прилог обнови и изградњи земље, поклонио држави. Тим поводом, на пријему код Вељка Влаховића, тада „важног друга”, дошло ми је да пресвиснем од муке, јер ми никако није ишло у главу да се цела једна композиција са скупоценим апаратима може „разменити” за зашећерену водицу и шољицу кафе.

Од кад сте ви имали радио?

Свој први радио-апарат марке „Тесла” отац је купио 1956, више од деценије по приспећу воза из кога отац ништа није узео за себе. То је било његово схватање комунизма.

По чему још памтите комунизам?

По новом хапшењу оца 1948. Мајка ми је причала да су га одвели неки људи у кожним капутима који су дошли с намером да се насилно уселе у наш стан. Били су „увређени” што су, уместо очекиваног, раскошног стана, затекли собичак без купатила са чесмом и нужником у дворишту.

Којим спортом сте се бавили?

Фудбал је био једини спорт који се упражњавао у сиромашним крајевима Београда и то на високом нивоу. Доказ за то је да сам на Синају, као војник, иако само аматер, уз играче из тадашњих прволигашких тимова, играо за војну репрезентацију Југославије.

Шта вам је фудбал донео?

На утакмици против Бразила противнички играч ми је главом сломио носну кост. Помирења ради, Бразилци су ми поклонили лименку са 10 килограма првокласне кафе коју сам послао кући. Пошто је мајка поклон разделила комшијама, београдска Палилула је, мирисом кафе, подсећала на Сао Паоло.

Шта са путовања издвајате?

Тешко је определити се само за једно. Пловио сам дереглијом на ушћу Плавог у Бели Нил, вечерао са царем Хајлом Селасијем, дружио се са побуњеницима, сведочио о великој афричкој глади и грађанским ратовима, путовао возом до седишта Легије странаца у Џибутију, попео се на Килиманџаро и починио сијасет других непромишљености.

Која епизода с тих путовања је посебна?

Председник Сомалије Баре имао је чудан обичај да прима новинаре у глуво доба. Дочекао ме је у зору, у три сата, изјавом да „не воли новинаре” због тога што им се „не може веровати”. Узвратио сам му: „Постоје разни новинари као што постоје и разни председници.”

Који град је непоновљив?

Хирошима. У том граду „ходате по сенкама мртвих”. Више од уређених градова узбуђују ме они хаотични, попут Каира, као и сва друга непредвидива места.

Да ли сте западали у опасности?

У Африци нисам био лично угрожен, али јесам у Њујорку. Био сам мета разбојничког напада. У Риму су ми у стан, усред ноћи, упали маскирани нападачи. Тада сам схватио шта је то језа. У Комсу сам кратко време био притворен. За нека искушења лично сам одговоран, јер сам се непромишљено упуштао у пустоловине којима нисам дорастао, успону на Килиманџаро, на пример.

Где вам је у дописничком раду било најтеже?

У Бриселу где сам се као дописник из НАТО-а и Европске уније затекао у најгорем часу, у време распада Југославије. Морао сам другим речима да истрпим чуђење ако не и згражавање што се тако „ретка звер” на коју су гледали као на Јетија са Хималаја, појавила усред најважнијих институција западног света.

Шта је било теже освојити – Килиманџаро или супругу Ружицу?

Ружицу. Превидео сам да опера, на коју сам је повео, обилује хоровима. Кад год бих заустио да нешто кажем грунуо би хор... Од тада не марим за опере са бучним хоровима.

-----------------------------------------

Моника Вити је била муза Микеланђела Антонионија

Које људе сте посебно поштовали?

Све оне које власт није променила. То су, пре свих, председник Анголе, песник и државник Агостињо Нето и председник Италије Сандро Пертини. Било је још занимљивих личности, као што су вођа „Црних пантера” Стокли Кармајкл, ловац на нацисте Симон Визентал, нобеловац Нагиб Мафхуз, па глумица Моника Вити, муза уметности, како је о њој говорио редитељ Микеланђело Антониони.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.