Кућа за јапанске земљотресе

 Горњи Милановац – Ове јесени, у Улици Предрага Јевтића 9, породица Топаловић се уселила у своју нову, необичну кућу. Глава породице Драшко тврди да, не само у овом граду, него ни у читавој Шумадији, вероватно ни у Србији, такве куће нема:

– Зидови су од полиуретанског сендвич панела, а то је самогасиви материјал. Кров такође. Овај панел је истовремено и зид, и топлотни изолатор, и фасада. Дебљина му је 18 центиметара, а има енергетску ефикасност као класичан зид дебљине два метра. Скелет куће је метални, а тремови и терасе су сајлама причвршћени за централни стуб.

Идеја је Драшкова, а у пројекту ју је разрадио његов другар Милета Обрадовић, дипломирани грађевински инжењер. У чему је још изузетност Топаловићевог новог дома?

– У случају разорног земљотреса, какви се догађају рецимо у Јапану, све класично грађене куће у Милановцу би страдале. Драшкова би остала читава; можда би се, услед померања тла, нашла у комшијином дворишту, али јој, што се каже, не би фалила ни длака с главе – истиче пројектант.

Подразумева се да је Драшко још којечиме допринео да његова кућа буде другачија. Ниједна просторија није правилног, четвороугаоног облика, а неке собе су са само три зида. Сав намештај је од метала, медијапана и стакла, нема дрвета, нема ормара нити регала. Просторије су без тепиха, прозори без завеса, а нема ни предсобља које би задржавало хладан или врео ваздух (зависно од годишњег доба) при уласку или изласку. Уместо тога је ваздушна завеса која се, при отварању врата, аутоматски „спусти” и спречава мешање ваздуха споља и изнутра. То је омогућено осетљивим сензором, а сензори су и унутра: тако посебан сензор „чита” квалитет ваздуха у кући и активира издувавање загађеног, а убацивање свежег. Дечје собе су са „сензором покрета”, па чим дете крене ноћу у купатило, светло се упали. А ту је и „сензор мрака“: на први сумрак они пале светиљке дуж степеништа.

Драшков син Огњен је првачић, и кад га је учитељица питала колико чланова има његова породица, рекао је да их је петоро. Тата Драшко, мама Ивана, сестра Исидора, он и пас Максимилијан. Учитељица је покушала да му објасни да пас може да буде кућни љубимац, али не и члан породице. Није успела да га убеди.

– Наш Максимилијан, ротвајлер, има 14 месеци и 40 килограма. Он је чувар куће и деце. За тај посао се квалификовао у двомесечној дресерској школи, а ускоро ће још један месец на дошколовање. Свако може да уђе у двориште или у кућу, али не може да изађе – неће му дозволити Максимилијан све док се не појави газда. Иначе, и он има своју кућу од истог материјала, има и стаклени прозор и само је у његовој кућици постављен тепих – говори нам Драшко о свом паметном псу.

Топаловића кућа, гледано са улице, изгледа као приземљуша од стотинак квадрата. Но, спољни изглед вара: кућа на три нивоа, у земљи колико и над земљом, површине је двеста квадратних метара. Под њеним кровом је пет соба, гарсоњера, кухиња са трпезаријом, два гардеробера, котларница (подно грејање), сушара за веш, пегларница, подрум... Главна тераса је на крову, у дворишту је базен. И што је битно, а истиче њен власник: градња је коштала јефтиније него да је, исто оваквог комфора, грађена класична кућа.