Уторак, 31.01.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа

Да ли је уметност топ који напредује

Бранислав Николић: Део инсталације „Секундарна архитектура“

Наслов овогодишњег меморијала „Ко то тамо пева”, позајмљен од култног филма Слободана Шијана (снимљеног давне 1980. године), представља луцидно решење Дејана Сретеновића, чији је ово ауторски пројекат. Наслов филма својом дубином и црним хумором постао је жива уметничка метафора српског менталитета и друштва, толико актуелних и данас. Између осталог, филм „Ко то тамо пева” прерастао је у врсту добро познатог заштитног знака, овога пута интелигентно интегрисаног у идејни концепт пројеката 27. Меморијала продубљујући, другим средствима, политичко значење визуелне уметности данас. Сретеновић на свој избор гледа као на „склоп ’ситуираних прича’ које за место примарне критичности и перформативности узимају локални миље којем уметници припадају као грађани Србије и као јавни интелектуалци”. Избором једанаест познатих и проверених аутора различитих генерација он овим скромним бројем учесника, свој концепт и обимом прилагођава времену чија крилатица је – нема новца. Свакако, тиме није изневерен задатак Меморијала да представи актуелну ликовну сцену која је повезана и одређена глобализацијским токовима у којима је још читљивија судбином нашег прилично ишчашеног политичког и друштвеног миљеа. И управо тај лавиринт могућих и немогућих ситуација и догађаја који карактеришу социјални, културни и политички живот у Србији данас био је инспиративан полигон позваним уметницима.

Тако инсталација Слободана Шијана „Фашизам из моје собе” полази од једног приватног догађаја (флаша италијанског вина са Хитлеровом етикетом) да би ову ауторефлексивну ситуацију са нечијом политичком некоректношћу превео на општи план и питање опстанка одређене идеологије, њене моћи и опасних рецидива.

Кратки документарни филм Огњена Главонића „Живан прави панк фестивал” својом аутентичношћу и готово утопијском вером актера Живана (из села Томашевца) у немогућу мисију културе без новца више је од сведочанства о нашем времену, менталитету и дирљивој искрености. Сличну меру аутентичности у маркирању социјалних маргина налазимо у раду „Секундарна архитектура”, објекат и видео-рад Бранислава Николића, реализован са представником урбане гериле Бобаном Младеновићем, познатим градитељем у ромским насељима. Раша Тодосијевић, Милица Ружичић, Даринка Поп Матић, Жолт Ковач, Владимир Миладиновић у својим политички ангажованим радовима остварили су својеврсни дијалог различитих идејних, генерацијских и поетских упоришта.

На самом отварању додељена је и награда Меморијала коју су равноправно поделили Милица Томић и Синиша Илић. У инсталацији „Re-assembling: Уметност и њен однос према најамном раду” Милица Томић посвећено истражује однос рада и капитала. Илић у инсталацији „Стратегија, раскадрирани документ о извесности данашњице” воденом бојом на папиру А-4 формата у нијансираном тону понавља питања о нашем опстанку. Милош Томић, лауреат Уметничке галерије „Надежда Петровић” за видео-филм „Вече уз радио”, наставља да истражује музичку свакодневицу играјући се значењима ведре присутности типичне за његов пројекат „Музикални дневник” представљен прошле године на Бијеналу у Венецији.

Дејан Сретеновић се у свом избору углавном ослањао на етаблиране ауторске појаве, па се може рећи да у концепцији 27. Меморијала „Надежда Петровић” није било већих ризика нити изненађења. На прошлом меморијалу млађа генерација критичара проблематизовала је феномен стварности и фикције, стања, појава и ситуација у различитим сферама културе, политике и друштва. Настављајући ангажовани правац, овогодишњи меморијал дао је један могући одговор на питање критички ангажоване уметности, а ова компактна и доследна идејна линија може се пратити на поставкама живе и занимљиве структуре, у простору Галерије „Надежда Петровић” и Галерије „Рисим”. Виталности манифестације доприносе и пратећи програми, уобичајени у уметничкој пракси. У пратећем програму Меморијала организована је панел-дискусија чији интригантни наслов „Уметност је топ који напредује, док му је цев окренута ка сопственом положају” отвара питање продукције политичког значења у уметности, како је Сретеновић образложио.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.