Како је обележено четврт века Мишићеве офанзиве

Горњи Милановац – Трећег децембра по данашњем, а био је 20. новембар по јулијанском календару, ђенерал Мишић је, пошто је нахранио, одморио и муницијом снабдео Прву армију, кренуо у противофанзиву. Штаб му је био у старом начелству, данас најстаријем здању у граду (саграђено 1856). За 12 дана, аустроугарске трупе су, уз велике губитке, најурене преко Саве и Дрине. Знамо, учили смо, читали и слушали о томе.

Али, мало ће ко данас, кад обележавамо стогодишњицу Рудничке офанзиве (касније преименована у Сувоборско-колубарску битку), знати како је, пре 75 година, изгледала прослава четврт века од те офанзиве. Нашли смо, вероватно јединог живог, Милановчанина који је у прослави учествовао. „Политикин” дописник га дуго и одлично познаје, али саговорник, из неког личног разлога, не жели да прочита своје име у новинама.

– Прослава је била 3. децембра по новом календару, у сали старог дела Гимназије, грађеног 1902. године. Ново крило здања ће бити подигнуто пред сам рат. У сали је било толико савезничких генерала и адмирала да су генерали Краљевине Југославије седели тек у седмом и осмом реду. И сад видим мноштво седих глава у новим униформама, са прсима прекривеним ордењем. Ко су поименично били, не знам, али „Политика” је сигурно извештавала и може се у њеној архиви то сазнати. За милановачке угледнике уопште није било места, па су председник општине Светозар Ћировић и прота Добривоје Страњаковић читаву прославу престајали крај улазних врата – прича нам саговорник.

Прослава је започела наступом хора гимназијалаца у којем је певао и наш саговорник, тада тринаестогодишњак. Био је други разред гимназије, што је данас узраст шестог разреда осмолетке. Певана је химна „Боже правде” (ево, обележавамо и стогодишњицу смрти њеног композитора Даворина Јенка). Потом „Ој, Србијо, мила мати”, на крају и одавно заборављена родољубива песма „Из Тополе ја сам ђаче”. Онда су говорили шефови страних делегација, све учесници Великог рата. Никада пре нити после тога у Милановцу није било више униформи са највишим чиновима француских, енглеских и других армија савезника. Постојала је и фотографија са прославе, али јој се изгубио сваки траг.

– Посебна занимљивост је да је ову јубиларну академију уживо преносио Радио Београд. У граду је било мало радио-апарата, углавном оних који су радили на једносмерну струју (наизменичне још није било) или на акумулаторе. Али је маса Милановчана слушала пренос пред продавницом техничке робе Драга Раичевића. Драго је продавао бицикле, радио-апарате и слично, и пред радњом је био звучник – сећа се стари Милановчанин.

На поменутом старом начелству, одакле је Мишић командовао, данас је спомен-плоча која подсећа на Рудничку офанзиву. Она је најновија, трећа. На првој, постављеној на 25. годишњицу офанзиве, писало је: „... у знак захвалности палим херојима и као подстрек будућим поколењима како се бори и жртвује за краља, отаџбину и слободу”. После Другог светског рата, замењена је другом на којој је оно „за краља” замењено одредницом „за народ”. Недавно је, на новом мермеру, народ избрисан, а краљ поново васкрснуо.