Уторак, 27.07.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Блуз о сумраку цивилизације

„Казимир и Каролина”, према драми Едена фон Хорвата, режија Снежана Тришић (Фото Атеље 212)

„Казимир и Каролина” Едена фон Хорвата (1932) је народни комад фрагментарне структуре, друштвено-критичка хроника малограђанштине у време успона нацизма. Радња је углављена у време пивског сајма, Октоберфеста, у околности распојасаног карневалског понашања и препуштања илузијама алкохолних чари.

Такво пучко весеље је прилика за сликовито исписивање сумрака цивилизације, окидач разливања истина о друштвеним неправдама, згураних иза светлуцавих вашарских опсена.

Мелодрамски зачињена радња се одвија између неколико парова ликова, различитих генерација и друштвених статуса.

У први план се извлаче питања о пореклу зла, сналажењу у ситуацији друштвене беде, затим о посвећености и прељуби у мушко-женским односима, као и о путевима постизања финансијског успеха, корупцији и политици.

Режија Снежане Тришић је утемељена у стилизацији, што је одговарајући начин сценског читања Хорвата, како је и сам писац то утврдио (сматрао је и да натурализам и реализам убијају смисао његових комада).

У редитељском тумачењу је јасно, али фино и ненаметљиво, исцртан конфликт између опаког пучког дивљања и стварности друштвене беде, усамљености и осујећености појединца у накарадно постављеном систему вредности.

Са једне стране се актери безгранично опијају и оргијају, као да сутра не постоји, скиче и циче на (метафоричком) тобогану заборава, покушавајући тако да збришу свој очај. Но, наличје блештећих вашарских светала је метастазирало, незапосленост и беда трују сваки преостали део друштвеног ткива.

Катаклизма се на сцени претеће наслућује у постојаном и тихом окретању великог точка, симболички пустог рингишпила, у позадини. А централни простор сцене заузима коса платформа налик тобогану, низбрдица која има и симболичко значење пада (сценограф Дарко Недељковић).

Глумци су надахнуто оживели галерију Хорватових ликова, од брадатих жена до препредених политичара, са разликама у уграђеним стилизацијама. Јелена Ђокић је са фином мером и благом гротеском уобличила Каролину, шармантну и заводљиву секретарицу, али и прелаку, јефтину жену која ће се без много дилеме продати похотним мушкарцима за илузију бољег друштвеног положаја.

Бојан Димитријевић је грубље и театралније представио пргавог Казмира, шофера који је изгубио посао и достојанство. Његов Казимир је помало војцековски тип, сам и неуклопљен, скрајнут на маргину друштва. Нагле, неприродне промене у његовом понашању поседују и једну пинтеровску чудноватост која је резултат магловитог сукоба између свести и подсвести, борбе коју је Хорват редовно драмски вајао.

Небојша Илић је уздржаније представио стидљивог кројача Ширцингера, који нежно јуриша на Каролинино срце. Маринко Маџгаљ је отресито створио лик Франца Меркла, самоувереног и надобудног преваранта, и насилног муфљуза који сурово омаловажава жене, укључујући и његову девојку Ерну.

Њу је сведеним средствима, са изражајном хладноћом и резервисаношћу, приказала Катарина Жутић. Старију генерацију хохштаплера и припаднике вишег друштвеног слоја представили су Тихомир Станић (Раух) и Ненад Ћирић (Шпер). Њима године нису донеле мудрост и смирај, напротив, донеле су им још више силине, галаме и самоувереног безобразлука у испољавају ниских страсти.

Музику у представи уживо изводи трочлани оркестар који чине Ирена Поповић (клавир), Владимир Гурбај (кларинет) и Данило Тирнанић (бубњеви), узбудљиво и на музичком плану истичући промене атмосфере (композитор Ирена Поповић).

Актуелност овог блуза на рубовима постојања, пучке баладе о друштвеном суноврату, самоћи и усамљености, издаји и продаји, али и о неизбежности коренитих промена, узнемирујуће је препознатљива. Једна од тамних истина коју је Хорват истицао је та да снажно раслојавање друштва и нарастајућа беда распирују фашизам.

Затегнути друштвени односи у данашњем свету апокалиптички подсећају на тадашње предвечерје глобалног слома. Уметност позоришта, као савесније верзије света, указује на то да се историја стално понавља и да су механизми настајања глобалних политичких спорова увек у основи стари. Сви смо део тог система и можемо на њега да утичемо јер га ипак чинимо.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.