Родну Атину заменио Београдом

Кад је 1. септембра 1997. године крочио на београдски асфалт знао је да ће српска престоница постати његов други дом. Само три месеца пре доласка у Београд у родној Атини је почео да учи српски језик и знао је тек мало наших речи, то га није омело да полаже пријемни испит на Медицински факултет. Сада, 17 година касније, др Константинос Боурелакис има приватну ординацију и један је од омиљених лекара-странаца.

О Србији није много знао, али је желео да се отисне у иностранство из родитељског дома и окуша срећу на студијама у другој земљи. Избор је пао на Београд, јер је сматрао да су везе између српског и грчког народа одувек биле блиске и да нас вежу пријатељство и култура.

Родитељи су желели да студира грађевину, али он је волео медицину и то је планирао још од 12. године. Пробао је да упишем оба факултета и положио је пријемни испит и на једном и на другом. Родитељима је, како каже, доказао да може да положи, али ипак је желео и одабрао  медицину. Његови су га, на крају, подржали. 

– У Београд сам дошао аутобусом и када сам стигао у првом тренутку сам се осетио као падобранац. Нисам познавао никога. Све ми је било другачије када сам морао да говорим на другом језику у другој земљи, да уђем у радњу и купим меке ствари... Догодило се да сам ушао у продавницу и тражио да купим кесу. Али, другачије сам схватио реч „кеса” из речника и тражио од продавачице торбу, на шта се она насмејала – објашњава др Боурелакис.

Био је свестан да не зна довољно добро наш језик и да ће „изгубити” једну годину на факултету али уписао је студије на српском језику. А догодило се да је „обновио” две године. Није одустајао. Ишао је на часове језика, а доста су му у разумевању помогле колеге са факултета.

Људи из школе језика у Грчкој, истиче др Боурелакис, помогли су му да нађе дом на два, три дана док се не буде снашао. Посаветовали су га да купи „Политику” јер су то најпопуларније новине и да погледа огласе за изнајмљивање стана.

– Тако сам преко „Политике” нашао први стан близу факултета. Учење је било тешко, а уклапање у друштво је ишло без проблема. Док су колеге два, три месеца спремале неки испит, мени је у почетку због недовољног разумевања језика било потребно шест. Када сам завршио факултет, вратио сам се у Грчку да одслужим војску, што је трајало годину и по дана. И у војсци сам радио као лекар, у установи као што је ВМА, где сам доста научио о ратној медицини. Вратио сам се у Србију због специјализације. Речено ми је да најпре морам да стажирам, што сам и учинио у дому здравља околини Крагујевца, а затим сам положио државни испит. Тада ми је објашњено да морам да имам две године радног стажа да бих могао да упишем волонтерску специјализацију. Желео сам да имам нешто своје, па сам пре три године отворио ординацију. У међувремену су волонтерске специјализације укинуте. Сада имам услов да тражим одобравање специјализације, јер су опет враћене, а пошто ме занима област пластичне хирургије, чекам да видим када ће бити омогућено усавршавање за то – појаснио је др Боурелакис.

Осим класичне медицине, овај лекар се бави и традиционалном и сматра да се најбољи ефекти постижу када се у раду комбинују ове две медицине. Искуство са алтернативном медицином имао је у детињству.

– Имао сам крварење из носа, које ништа није могло да заустави, док ми једна бака није дала неки напитак направљен од трава који ми је за пет минута зауставио крварење. Догодило се и да сам сломио руку, а да нисам био близу лекара, тако да ми је један дека ставио на руку масан папир са смолом, и за десетак дана бол је прошао. Почео сам да верујем да је традиционална медицина заиста добра и да може понекад да одговори на неке ствари на које не може западна медицина. Зато сам се усавршавао из области традиционалне кинеске медицине и квантне медицине. Ја пацијента увек посматрам холистички. Ако га боли нога, не лечимо само тај бол у нози, већ покушавам да утврдим зашто га боли – додао је др Боурелакис.

Калемегдан омиљено место

Овај доктор има свој хоби, то је фотографија, али обожава и да кува. Прија му и када излази са пријатељима у кафиће и ресторане, а Калемегдан му је омиљено место.

– У Атини нема толико зеленила као у Београду што ми прија, јер где год се окренем видим неки парк. Тамо ми недостаје кисеоник. Српска кухиња је фантастична, а највише волим да једем сарме, пребранац и карађорђеву шницлу. Породица ми недостаје, али мама, тата и брат воле да дођу да ме обиђу и одушевљени су љубазношћу људи – истиче др Константинос Боурелакис.