Вршњак Мишићеве офанзиве

Горњи Милановац – Кад је дошао на овај свет Александар Лесо Радоњић, у његовим Горњим Бранетићима прангијало се на све стране. Оно јесте, био је обичај у овом крају да се испали прангија кад се деси „прво па мушко”, али код Леса се баш претерало. Грували су топови, решетали митраљези, праскало на хиљаде пушака са српских и аустроугарских положаја – одвијала се Мишићева Сувоборска битка. Усред те грмљавине (српски топови су били на стотинак метара од Радоњића куће, на брду Проструга), почетком децембра 1914. године, Лесо се огласио првим плачем.

– У 101. годину ушао сам, прославио пре неки дан, јер је тако записано у матичној књизи рођених. Док је трајала офанзива, званично нисам постојао, тек су ме, кад се све смирило, на почетку 1915. године уписали у књиге. Признајем да се поносим тиме што сам вршњак Сувоборске битке, а судбина је хтела да заједно прославимо и стогодишњицу – прича нам старац који троши прве дане свог другог века.

О Лесу брине кћерка Милица, и сама у осмој деценији, али нема око њега много муке. Крепак, покретан, дружељубив са комшијама, „мозак ми ради ко у младића”. А како је догурао до 101. године – и сам се чуди. Детињство памти само по сиромаштву, као партизански официр је преживео логор и немачки стрељачки строј, преживео и Сремски фронт. После рата опет сиротиња. Јело се кад се шта имало. А данас, сем нешто слабијих очију и ушију, све друго је подношљиво за његове године.

– Био сам најписменији у селу и дуго шефовао у сеоској месној канцеларији. После сам, кад је основана општина Прањани, радио на месту шефа финансија. И тако, мало радног, мало борачког стажа, избоксујем пензију у педесетој. Знам да ме они из пензионог фонда баш не бегенишу, али шта сам ја крив. Јесте, имам много година; кад би их, којим случајем, просуо ко кликере, требало би ми читав дан да их покупим. Бог је одредио дан за моје путовање, не могу сад зато што то неко хоће да умрем на туђи судњи дан – шеретски се шали Лесо.

Рекосмо да је, с обзиром на године, у добром здрављу. Можда томе доприноси и свакодневна „терапија”.

– Две-три чашице дневно, у одређеном размаку, не могу ником да шкоде. Али, човек мора наћи своју меру, не сме се опијати, јер ће брзо пропасти. Само у умереној количини, ракија је лек за организам – озбиљно препоручује старина.

Што уз помоћ својих генетских предиспозиција, што због редовне „терапије”, Александар Лесо Радоњић верује да ће јести још рођенданских торти и славити заједно са Сувоборско-колубарском битком.