Куће на Власини нити ко продаје, нити ко купује

Лесковац – У Новом Селу, једном од највећих сурдуличких села, некада је било триста домова, 15.000 крава и 30.000 оваца. Данас овде стално живе само две породице, удаљене једна од друге, не могу ни да се чују, ни да се виде. У лето дођу још две-три породице, произведу нешто кромпира и ражи и у јесен се врате у град.

Празне су куће и у селима на подручју Власине. У Власини живе стално само две породице Стојковића и још једна дође у току зиме из Београда, у Власина Риду, Власина Округлици, Гаџиној махали и другим овдашњим селима и засеоцима живи тек понека породица. Најмања општина у Србији, Црна Трава одавно је пуста.

Празне куће разбацане по планинским врлетима нити ко продаје, нити ко купује. Црна Трава оживи током лета, јер Црнотравци радо проводе одмор у свом завичају. У лето се број становника утростручи, а пред зиму се сви враћају у градове из којих су дошли.

У селу Шаинце код Трговишта нема живе душе, дим се вије тек из три-четири куће. Празно је и село Битврђа у живописном крајолику реке Врле. У село је дошао један Јагодинац и основао фарму коза и, како народ рече – чије козе, онога планина, овај фармер је сада, условно речено, власник целог села.

Неколико људи из других крајева основало је овде плантаже малина од по десетак ари, уберу понешто овог слатког воћа, али, упућени кажу да су овде дошли због шума које под плаштом плантажера неконтролисано секу.

Слична је ситуација у планинским селима пчињског и јабланичког округа. Све је напуштено, празне куће, којима се ни броја не зна, разбацане су по брдима, многе урастају у коров, купаца нема, изузев интересовања за куће на туристичком подручју Власине. Међутим, њихови власници, иако у њима не живе, траже високу цену, надајући се да због туризма могу да профитирају.

Да ли би овде могао да се прими војвођански „пелцер” куповине напуштених кућа за младе брачне парове. Ово питање поставили смо Милораду Стајковићу, председнику Савеза земљорадничких задруга јабланичког и пчињског округа, добром познаваоцу сеоских прилика на југу Србије.

– То је изводљиво и на овом подручју, али би општине морале да прикупе податке, да позову власнике на разговор, претходно морају да направе пројекте за реализацију такве идеје, па тек онда да откупе куће. Сигуран сам да би се јавили млади парови. Ако у граду немају посла, а овде добију бесплатне куће, уз њих и који хектар имања, ако имају пут до кућа, вода овде није проблем, јер сва планинска села обилују изворима, ако имају струју, телевизију и интернет, зашто онда не би дошли у село – истиче Стајковић.

Као потврду интересовања за село наводи да је на подручју Сурдулице, Власине и Црне Траве основано више од тридесет плантажа малина, боровнице, рибизле, вишње. Основали су их, међутим, људи који су имали капитал, а младима је потребна помоћ да започну за живот на селу.

Југ Србије све више постаје рурално подручје. Наш саговорник наводи да у градским срединама на овом подручју живи педесет становника на један квадратни километар, а ван градова тек 10,5 житеља. То је, додаје, петнаест пута мање од критеријума ОЕБС-а према којима на један квадратни километар треба да има 150 становника, како оно не би имало статус руралног.

– Сви ти људи су у расејању. Човек нема са ким ни да разговара о томе да ли је неко заинтересован да прода кућу или није. Проблем је нерегулисано власништво. За једну кућу јави се и по десет власника, дешава се да имају тек по један квадрат или чак мање у подели куће. У том случају нико не може да прода кућу без сагласности свих. То је последица великог немара локалних самоуправа које не знају шта се на њиховом подручју догађа, колико људи тамо живи, како живе, шта поседују, да ли имају наследнике и колико. Од 2003. године писао сам свим председницима општина и обадвојици градоначелника на подручју јабланичког и пчињског округа, указивао на проблеме у селима и предлагао решења, али нико ми није одговорио. Разговарао сам са представницима локалне самоуправе о Власини. Рекао сам – па ви хоћете да развијате туризам, направили сте град за снимање филма „Зона Замфирова два”, тамо ће бити етно-село, доћи ће туристи, а они хоће власински сир, власинско јагње, власински кромпир, а ви не можете да им понудите ниједно јагње, ни килограм сира или кромпира, јер нема ко да га произведе. Рецимо, општина Сурдулица има 32.000 хектара пољопривредног земљишта. Ишао сам и снимао камером, и горе на Власини и доле у равници. Није могло да се накупи ни сто хектара на којима је нешто засађено. Све је нетакнуто, урасло у траву, шибље и жбуње које се води као шума, а у ствари то није ни техничко, ни огревно дрво, већ грмови у које не може ни зец да се сакрије, примећује јетко Милорад Стајковић.