Живот је најбољи редитељ

Глумац Стефан Капичић (1978) одиграо је лик свог оца, некадашњег кошаркаша Драгана, у новом домаћем филму „Бићемо прваци света” Дарка Бајића, чија се премијера очекује половином фебруара. Реч је о кошаркашкој верзији „Монтевидеа”, причи о могућем остваривању снова – стварању југословенске школе кошарке и освајању првог злата на Првенству света у кошарци у Љубљани 1970.

Звезда филмова „Скоро сасвим обична прича” и „Чарлстон за Огњенку” играо је у популарној хрватској ТВ серији „Ларин избор”, а гради и холивудску каријеру, кроз серије „Бројеви” и „24” (с Кифером Сатерландом) и филм „Big Miracle” с Дру Баримур.

Шта је било најтеже у дочаравању лика вашег оца Драгана из времена када је имао 20 година? Јесте ли успели да пренесете његов темперамент?

Управо та чињеница да је он у тренутку освајања медаље имао 22 године, а ја га играм с 35. Невезано с тим што сам тумачио лик свог оца, таква улога је захтевала и ментално и физичко подмлађивање, што смо на крају успели. У исто време имао сам, као и остали глумци, велику одговорност да на најбољи начин прикажемо легенде бивше земље и светске шампионе.

Каквој се очевој критици надате?

Позитивној. Иако није долазио на сет, током снимања били смо стално у контакту. Такође, „давио” сам га питањима и манијачки испитивао и пре снимања о свему што би могло да ми помогне у грађењу лика. Наравно, одређене ствари су романтизиране, тако да сам покушавао да нађем нијансе које би га и у тим ситуацијама приказале што боље. Чекам да видим његов израз лица после премијере. Тад ћу знати на чему сам. Али, мислим да ће бити поносан и задовољан.

Јесте ли размишљали у каквим је другачијим друштвеним околностима сазревао ваш отац? Јесте ли то упоређивали са сопственим сазревањем и временом у којем сте одрастали? Колико су она и ова времена утицала на вас двојицу?

Мало сам „закачио” СФРЈ у одрастању да бих могао да дам икакав суд, али на основу ситуације у којој се налазе данашње земље није ми тешко да доживим то време као утопијску бајку у којој су људи могли да размишљају о лепшим стварима за разлику од овог мрака у коме се налазимо. Наравно да је и тада било проблема, али неупоредиво мањих од ових данас. За разлику од одрастања мог оца, педесетих и шездесетих, мене су дочекале проклете и тмурне деведесете о којима не желим ни да говорим. Сви знамо ужас који нас је задесио. Али, захваљујући својим родитељима и њиховој снази, успео сам да се бар ментално спасем, да не одрастам у погрешном правцу и да будем заштићен од мржње и пакости које су многе обликовале.

„Бићемо прваци света” говори о једном, чини се, лепшем и часнијем времену. Зашто имамо утисак да су људи некада били бољи него ми данас и да су били прваци у свему што су радили?

Пре свега, нису били оптерећени егзистенцијом на начин на који је то данас моја генерација и генерација млађих људи. Могли су да раде и живе као сав нормалан свет и да се доказују у разним правцима. Нажалост, данас смо далеко од тога. Већина мојих пријатеља, без обзира на то из које су бранше, једва саставља крај са крајем, преживљавају, боре се из дана у дан без икаквог светла на крају тунела. Не могу да кажем да су људи некад били бољи, али тада су спортисти веровали у грб државе коју су представљали и играли бесплатно за репрезентацију. Данас, што се каже, „тешко је играти пуних џепова”. Имамо многе примере играча који одбијају да играју за своју земљу и за своје навијаче. Туга. А, онда, опет, и зашто би?

Недавно сте на „Твитеру” написали да се осећате, судећи по медијима, као да живите у лошем постапокалиптичном филму, и да током 2015. желите више наслова о позитивним стварима а не о лоповлуцима, убиствима и проституцији. Зашто вас медији љуте?

Медији пласирају оно што тржиште тражи и што тиражи доказују. То што пишем на „Твитеру” јесте нека врста крика и апела, с времена на време. Нисам љут на медије, више сам збуњен и тужан. Да би се промениле слике у медијима требало би да стварамо више позитивних слика, више да радимо на себи, да помажемо другима а не да се наслађујемо туђим проблемима и несрећом. Али опет, потреба за лошим вестима долази из наших субјективних ситуација, где се тешимо да нама као појединцима није најгоре.

Гледате ли српске филмове, како их видите, као своје, као туђе, као превише депресивне и опомињуће? Треба ли нам ведријих тема или филм треба још да указује на ране и болести нашег друштва?

Гледам све српске филмове и какви год они били, доживљавам их као своје. И радујем се свакој премијери, којих је све мање. Свиђа ми се феномен „Монтевидеа” и мајсторски посао који је Драган Бјелогрлић направио. То је тај рецепт и надам се да ћемо и ми с „Првацима” имати сличну причу. Такође, феномен филма „Мали Будо” ми је генијалан и, ето, по резултатима видимо где и којим путем, на неки начин, треба ићи и како вратити публику у биоскопе. Треба постављати и одговарати на питања кроз филм, исказивати ставове. Волео бих да приказујемо лепоту својих градова и да причамо о лепоти људи, да прикажемо и љубав на свој начин, да нас људи у свету виде и у позитивном светлу. Превише смо мрачних и депресивних прича послали у свет, могли бисмо да покажемо да и овде постоји предиван свет.

Играли сте у америчким ТВ серијама. Шта сте научили током боравка у САД? Каква се глума тамо цени?

Пре свега, да морате максимално да радите на себи да бисте могли да се изборите с огромном конкуренцијом. Играо сам у неколико великих награђиваних серија, снимио „Big Miracle” за „Јуниверзал пикчерс” и поносан сам на себе. Мене је Америка издресирала, очистила од неких стереотипа о глуми и животу које сам носио одавде. Такође, научила ме је колико је битна вера у себе и да је све заиста могуће. Нема одустајања, и кад је најтеже и кад мислите да је готово, увек постоји могућност. Не постоје врсте глуме да би се једна ценила а друга не. Постоје квалитетни и неквалитетни глумци. И постоје озбиљне аудиције на којима свако, без обзира на то одакле долази, има шансу да покаже таленат.

Настављате ли каријеру у САД?

Волим то тржиште и константно одржавам контакте с агентом и менаџером. Међутим, од како сам се вратио на ове просторе улећем из пројекта у пројекат и, ево, за протекле три године снимио сам у Хрватској четири серије, два филма и играо у позоришту „Ромеа и Јулију” код Јагоша Марковића на Дубровачким љетњим играма. После тога, без паузе сам улетео у „Бићемо прваци света”, а од краја фебруара чекају ме још два филма, серија „Бићемо прваци света” и повратак у београдско позориште. После пет година живота у Лос Анђелесу и три године у Хрватској, зажелео сам се породице и пријатеља. Живот је најбољи редитељ на свету.

-----------------------------------------

Потрошили смо скоро све залихе наде

Како да се вратимо вредностима јединства, поштовања и части?

Тешко. Сви смо разочарани. Потрошили смо скоро све залихе наде и поверења на неквалитетне власти које су нам земљу довеле на дно. С времена на време и мени се учини да би нас неко могао извући с дна, међутим, увек се изнова разочарамо. Надам се да ће нове генерације бити неоптерећене прошлошћу, да ће смоћи снаге да ову земљу и земље региона врате на стари добри пут. Мада, кад видим шта им се све сервира у медијима, бојим се да су на почетку тог пута осакаћени и константно се затупљују.

-----------------------------------------

Свака част „Политици” на истрајности

Смрт јесте најчитанија вест, али ипак има медија, попут „Политике”, који пишу и о правим вредностима и позитивним примерима нашег друштва. Ево и овог интервјуа, још једног у низу текстова о домаћем филму којим ћемо ваљда публику вратити у биоскопе. Ипак није све тако црно у медијима?

Наравно да има добрих медија, али упоредите тираже квалитетних медија и сензационалистичко таблоидних, упоредите гледаност квалитетног и неквалитетног ТВ програма. Свака част вама као новинару и вашој новини на истрајности, а знамо сви да вам није лако. Ако бисте уместо интервјуа са мном објавили интервју с неком полуголом квазиуметницом, сигурно би било много читаније.