Понедељак, 18.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Сан бега Карчића

Иво Андрић у „Политици“ 29.03.1968. године Фотодокументација Политике

Враћа се војска из Маџарске.

Пределом куда се кретала Карчића чета, пала магла још од јутрос. Нестало неба. Изгледа да и војска не гази по земљи, него се све дешава у сивом простору и глувој тишини између ишчезла неба и невидљиве земље. Само крупно иње полијеће и пада као нечујне беле птице.

Ту негде би коначно крај маџарској равници. Почеше се јављати благи обронци брегова са пашњацима или раштрканим њивама. Код првог близа обронкаКарчић се одвоји од својих и седе на један камен на узвишењу.

Припали лулу. Огањ изазива у њему сећање на огњиште. Био је срећан што се свршава тешка равница којом се толико намучио газећи бескрајно блато а без циља пред собом. Ту су били први брежуљци и прва оцедита и тврда земља под ногама.

То је сећало на кућу и будило жељу да седне и одахне.

Са друма се чуло како кашљу људи или једнолично треска товар на коњима, али се није видело даље од два корака пред собом.

 

Вршидба 1908. године Фотодокументација Политике 

Док је тако седео и гледао како се дим од дувана меша са маглом чу над собом кликтање, брзо, оштро, продорно. То ждралови путују на југ и дозивају се кроз маглу. Подиже главу. Није могао ништа да види, али им се кликтање разлегало још дуго, оштро, високо.

Он се загледа за димом и мисао га понесе – лане је у ово доба године чуо ждралове на маџарској равници. Једне ноћи док је лежао у шатору разбило му је први сан такво кликтање и пољуљало му срце, да мисли, као дете, на кућу и као жена, на душек. Напредујући и одступајући у бојевима или логорујући месецима прошла је година. Увек у тој равници где осим погнутих ђермова ништа не везује земљу са небом и где нема ништа што би ма и најмање личило на Босну.

Наслони главу на длан и склопи очи у којим се изједначи дим од дувана и сура крајина. Влага у оделу, тежина у ногама и сива боја у очима вратише у сећање: какви су тешки и каљави пути по Маџарској и како је сиво небо и једнолична киша и неочекивани и опасни бојеви. Управо му се чини да сву ову годину и није друго радио до газио нека бескрајна блата и отуд му сад кад се докопао брдовита тврда тла овај тежак умор у ногама.

И кроз тај умор који му се из ногу пењао по целом телу, заносио му главу и мрсио мисли, он је чуо само кликтање ждралова кроз маглу. Оно које је слушао лане, под шатором, кроз немир и бесаницу, удружило се са овим садашњим, па пролама невидљиве ноћне даљине, тражи пута, вапи за земљом где да се спусти.

То кликтање које тражи земљу на југу и тај први додир са тлом које је као његово родно, испунише га потпуно, пригушише сваки други покрет и мисао, занесоше га.

Кроз танак сан, какав човека по студени хвата, простре се пред њим сва Карчића земља око Сокоца. А над њим путује јато ждралова као једно крило и један поклич. Испод тог јата он, уморан, прелази ту своју земљу која се прострла пред њим, а умор му не да да је пређе. И они гласови с висина што таласају ваздух прелазе и на земљу која почиње пред њим да се миче једва приметно.

Што даље иде све му је теже, а та његова земља коју, ето, под неком неодољивом силом, мора да обилази, колеба се и пузи испод њега све видније и све брже. Он настоји да одржи равнотежу и да одмиче колико може али мора да се дочекује с ноге на ногу и повија целим телом. Ако поскакује, нагиње се и клати као дервиш у поворци. Обиграва своју земљу која се отегла и коју му неко извлачи као ћилим испод ногу. И не само да је извлачи него, изгледа, и она сама одлази и оставља га и путује према хоризонту где се везује за сиво небо које је лакомо гута и прима у се.

Гледа и познаје чардаке и кметовске куће, кошеве, воденице, шумске забране и зајажене потоке и види како пролазе и клизе испод њега а он узалуд настоји да чврсто стане ногом на њих и да из заустави. Тако, док се очајно опирао, прође сва Карчића крајина и он се нађе на последњим искрченим њивама, подно брежуљка са гробљем на ком су се сахрањивали његови. И кад виде да је то крај његовим и да ће још мало па почети ничије, пустолина и ледина, а земља се једнако измиче и бежи, осети се сам, слаб, изневерен.

Али, како никад ни у једном боју није скидао ока са победе ни навикао да се мири са губитком или мисли на смрт, он се сабра и још једном усправи у жељи да се својом мишљу, својим дахом и, кад већ све издаје, тежином сопственог тела опре и бори, без изгледа и размишљања, проти свим силама неверне земље и подмукла неба.

– Не дам!

Врисну, и тело, навикло на брзе покрете у коњичким бојевима, заузе став најбољи за напад и најсигурнији за одбрану. Па онда клиси раширених руку и простре се свом дужином по земљи, зари нокте у бразде и зубе у бусен, припи се на самој ивици своје последње њиве, и сад с њом заједно јури у ништавило.

* Први текст који је Иво Андрић написао за „Политику”, 6. јануара 1925. године

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.