Понедељак, 18.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Гробница Чарнојевића

Милош Црњански Фотодокументација Политике

18. децембар 1923.

Изаћи из Кикинде возом, то је сасвим обична ствар. Да би излазак био у стилу свега што сте видели и чули, треба да изађете, из ње у зору, са пијаним кочијашем, који ће западати из баре у бару, тако да осетите чар кикинђанске левче, псовке и ракије од дудиња. Кола ће вам испратити раздражени белови и пробуђене гуске, а пљусак воде, што бије до коњских сапи са копита даће вам илузију поплаве и равнице. И збиља чим стигнете на крај села навешћете се на банатску равницу, као на море. Нигде лепшег неба од тих небеса, плавих, зелених, жутих, сребрних, пуних безбројних зорњача. У даљини су насеобине аграрне реформе, које идем да видим, афере и грофовска имања.

Бескрајан ветар, као над пучином. Кикинда остаје у пијанкама, клеветама, партијским свађама и глупости, али губи полако контуре карикатуре и први осећај, да смо изашли из огромног чопора волова и крава, губи се и уступа место у колима, једном расположењу раздражено радосном. Огромна је Кикинда, и огромне су њене ноге и руке. Загрлила је земљу и рађа своју децу, чије су љубави и патње, добро и зло, све по пола хвата. Поруга се све више стишава а уступа место дивљењу: колике Србенде, колики животи, колико љубавница, колико чизме, боже мој. О Кикиндо, на Северу, на граници, лепа си и огромна међу изумрлим, јектичавим Банаћанима, што носе папуче, као читав пласт жита, или огроман клип кукуруза, да то небо види.

Кола прскају блато на све стране. Коњи не касају, све до Жомбоља морамо у корак. У колима опет јадање. Сви се јадају на путеве, пролазнике кад зауставимо и запитамо, чујемо читава чуда. Пет година нико овде засипао није. Враћа се старо доба. Свет се опет крсти кад седа у кола.

Одмах иза Кикинде отпочиње аграрна реформа. Није то земља, нису то њиве, није то ораница, већ аграрна реформа. Радикалска и демократска, да не мисли неко да су демократе боље биле, напротив.

Подељене су земље и црквених и политичких општина. А ко је био први да општу земљу подели појединцима, у име општег интереса, данас се више не зна. Настаде лом и траје крађа. А што је још лепше, премештај тамо-амо, премештај и у аграрној реформи. Нигде у Банату ниједног човека не нађох, који је веровао у добивену земљу. Само се чује: „дао г. Прибићевић, дао г. Шећеров, дао г. Нинчић, дао г. Гргин, одузеће г. Прибићевић, одузеће г. Шећеров, одузеће г. Нинчић, одузеће г. Гргин, вратиће г. Прибићевић, вратиће г. Шећеров, вратиће г. Нинчић, вратиће г. Гргин”.

И као што су деца пред црквом, чиновничка деца, Србијанчићи, који су дошљаци у Кикинди, при прослави дана Уједињења, кад је дефиловала војска, по нечем, по глави, по капи, по носу, ко зна, радосно распознавала официре и гласно погађала прстом: „ово је наш, ово је Шваба, ово је наш, оно је Шваба”, тако овде, у хатару, и где још није засејано жито, мој кочијаш и моји пратиоци мирно и сигурно показују: „ово је земља, ово је аграрна реформа, ово је земља, ово је аграрна реформа”. Нит’ честито узорано, нит’ честито засејано. И није чудо, баш тога дана премештали су опет неке добровољце, са земаља већ засејаних. Зашто афере, афере, партија, партија.

Све до великог имања, грофа Сечењија, који сад станује у Пешти, имања великог око 4.000 јутара дивне оранице, све подељене аграрном реформом, мења се тако боја земље, обрађена лепо, тек онако од беде и никако. Ветар душе као на мору, по неко се дрво тресе, а уоколо мирна блатна земља. Ниједна шумица не остаје на миру. Србин дрво сече, а Србин допушта. Дуж румунске границе требали смо да идемо до огромног имања грофа Чекоњића, са великом афером, али афера је већ била свршена. Звали су ме и до једног другог места на граници, где има једна интересантна крчма, коју држе три жене, неудате, „Код три мараме”. На обзорју се виде грофовске штале, где су сад смештене колонисте.

Непрегледно и богато имање заокружено је и ограђено дрвећем, док око догледа. На средини једна упропашћена шумица и у њој гробница породице Чарнојевића. Кола пролазе крај обичне слике аграрне реформе. Необрађена поља, пољопривредне машине, што већ годинама стоје на киши упропашћене, један запуштен млин. У разнесеном „дворцу” грофова сад станују управници. Јад и лудница у економији. И управника мењају и премештају као од шале. Оптужбе, сплетке, акта, преписке и економија. Нико више не зна шта ће куће опале, стока се не види, колонисте очајне. Сад је управник један стари господин, пензионисани пуковник Јанковић, из Београда.

Други, отпуштени јаучу и кукају. Један бивши, Рус, коњички пуковник, са дивном женом, отеран је у слуге. Дрхћући и лупајући песницом бранио се и клео. Нико ништа не пита, само отпушта. Селио се са Крима, на Галипољ, колера, мртви, лутање по Грчкој и најзад економија у Банату. „Господине, тако ми бога, невин сам, ах да ми је добити неко место код неке ергеле, у коњима се тако разумем”. Његова госпођа, бледа и фина, сузно ми говори да је упутила молбу на madame Пашић и да њен муж, пуковник кавалерије, не може бити то, што му подмећу. „Не знамо шта се са нама збива, не разумемо, идемо тамо-амо”.

Насељеници су као и другде по Банату. Личани, већином потпуно бедни и одсутни. И остали по цео дан у крчми. Има међу њима и људи, који говоре енглески, то су Американци. Њих двадесет–тридесет закупили су све. И Швабе. Швабе из села, који о добровољцима говоре, као паклу. Крчма пуна, јер зими нема рада. Жито па кукуруз, кукуруз па жито. Није ту насељеник сам као у американској дивљини, па да више куцка, поправља, зида, чува, ради и види само своју породицу. Заједница је ово, политика, карта и жене. Али се они бране: „Бацише нас на голу земљу, где нам је стока, а коме да радимо? Зар није чудо и покор, што са нама раде. Додељују, па узимају. Смештају нас – у Румунију. Премештају нас као коње на паши. Зар смем да продам ону беду у Лици и Босни, да преселим жену, децу, оца? Зар не чујете да једнако говоре узеће нам земљу”.

Неколико белих кућа од набоја. То су као увек људи из околине, по неки је већ и богат. У крчми су ми пријатељи приредили мало позориште. У Кикинди смо слушали радикале, сад је требало видети демократе. Али их је мало, који остају демократе, иде суноврат. „Дирали су мечку у дугме – каже ми један са одликовањима – па сад дрече. Долазили неки Словенци да се бенаве; што се из Војводине исцедило, исцедио је већ Пашић, шта сад ми још да гњавимо. Треба да се помешамо, са радикалима, па квит”. Други нададоше дреку, али се свуд осећа забуна. Нема више аграрне реформе, а бес против Хрвата створио је овде радикале. О демократским посланицима шире се исте гадости. О вршачком посланику, говори се поводом „разграничења са Румунијом” свакојаких ствари. Сплетке и забуна свуд, сваки је „лопов” и свуд се краде. Дирали демократе мечку. И оно, што се викало, дошло је и песнице и сила и сељаштво. Све се свело на личности, вештину и симпатије. Панчевачки посланик др Бошковић допире иза Бечкерека. Али полако све се претвара у једну велику свађу пречана и Србијанаца.

Иза све те вике и дреке, у селу, у тишини, наишао сам на католичког попа. Зове се Палфи, старим мађарским именом. Дочекао ме је необично љупко, са лулом до земље и мачкама до таванице. Толико је дебео да не може да седи на столици. Недавно је лежао болан на самрти. Затекох и једну, даму изгледа као из мјузик-хола, кувала му је ручак.

У кући беда. Врт пред кућом разривен, непрекопан. Један мали амор од гипса између бивших ружа, под прозором. Иза плота црква којој се срушио кров. Министарство Вера мало је јетко и увређено да му га оправи, да дозида цркву. Наше Министарство Вере, да кога ће? Сада се служи служба за цело село у његовој бившој спаваћој соби.

Имао је много непријатности.

Нађен је неки епекфон у општинској згради, са директном везом до Сегедина, али то је тако безазлена ствар. Све што он прича тако је безазлено. Признаје да има сестру у Сегедину, отмену госпођу, коју редовно извештава. „Зашто седите овде, у овом прљавом селу?”, питам га ја. „Моја црква, господине, изгубио сам отаџбину, ја сам Мађар, господине.” Ја му се поклоним, а он ми износи документа на латинском језику, у којима се село, пре двеста година, обвезује да плаћа овом попу толико и толико жита, прасади и фијорина. Све ће то он поднети нашем Министарству Вера, нашем разуме се, да коме ће? Затим почиње да се јада, добровољци, мишеви, реума, никаква плата. Свој говор завршава тако да ме позива на ручак. Биће пуњени голупчићи, а за столом испричаће ми све јаде Мађара. „Мађарска стоји на правној основици и право је на њеној страни.” Показује ми говор на латинском језику, који је држао нашем команданту.

Из његових речи, које ниже без женирања види се ово: швапско село, које је пре било слуга грофова, сад је закупац колониста. Колонизација је успела да неколико Шваба оде у Америку, али ти сад шаљу новца кући и купују сваки комадић земље, који је за продају. Не само да нису пропали, него сваки попу сакупише за неколико дана, неколико хиљада динара. Што се њега тиче, он очајно одбија да је неки шпијун. Свему су криви добровољци, да они нису дошли, остало би све по старом. Уосталом, то чак наша држава плаћа. Директор грофовског имања, на пример, који има добрих веза и који је био директор и грофов, постављен је са лепом платом сад опет. Седи он лепо у Жомбољу, не залази на имање по шест месеци, али је за то организовао са попом читаву групу људи, па цео дан извештавају грофа у Пешти, разуме се не о топовима и војсци, него о свакој штети која је имању нанесена. А гроф то преводи на енглески и шаље куд треба. „Све ће то ваша држава једног дана скупо да плати”, каже ми поп достојанствено. „Свако дрво, сваку краву, спрема гроф добар рачун. Ми му сваки дан јављамо све, тачно и јасно. Исти дан то знају у Сегедину, а сутрадан у Пешти. Код вас се свуд краде, и морате пропасти. Ваша држава не зна шта је правни поредак.”

Иначе г. Палфи је ванредан човек, он је за измирење народа и културну акцију.

Кроз проређену шуму одвео ме је до гробнице Чарнојевића. То је обичан подрум, у каквом се иначе држе бурад вина. Велика гвоздена врата што шкрипе. Деца се окупише око нас. У дубини вода и блато и мртвачки сандуци породице Черновић, помађарене већ у 18. веку. Последњи је неки хусарски капетан, који је умро у 1840. год., капетан Павле Чернович. Подигосмо сандук и видесмо лобању и трулеж.

„Ту су биле златне мамузе”, и глас му шапуће, „скинули му добровољци.”

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.