Истине и лажи о антихристу

Најновија представа редитеља Андраша Урбана, „Кратка прича о антихристу”, настала према мотивима дела „Три разговора” Владимира Соловјева, усмерена је на претресање односа према религији, насиљу, сексуалности (драматургија Јелена Богавац). Посматрано у укупности Урбановог рада, она се надовезује на „Урби ет орби”, због сродног бављења питањима вере, грешности, чулности, као и на представе „Брехт – хардкор машина”, „Турбо парадизо” и „Дракула – светлости тренутака”, због мотива милитаризованости извођача, односно, због изразито наглашене телесности игре. „Кратка прича о антихристу” је препознатљиво урбановска, што значи дубоко провокативна, значењски сложена, потресно иронична и рођена из сукоба супротстављених идеја.

Представа је настала у традицији уметности перформанса, и може се рећи да је неоавангардна, утолико што је израсла на авангардној грађи, али је и врло савремена. У вези са тиме се намеће њено поређење са ранијом овосезонском продукцијом Битеф театра, „Гробницом за Бориса Давидовича” Ивице Буљана, која је усвојила веома блиска средства авангарде, али се заглавила у њеној прошлости, доносећи на сцену окамењене, мртве знаке. У „Антихристу” је авангардистичка знаковност оживела на жив и актуелан начин, избацујући на сцену универзалне теме које су истовремено и савремене, јер нас се болно тичу. За Буљанову представу се зато може рећи да је ретроавангардна, док је Урбанова неоавангардна.

„Кратка прича о антихристу” је и особени облик музичког и видео-перформанса који изводи пет изузетно посвећених глумица Марта Береш, Анико Киш, Ана Марковић, Сузана Лукић и Данијела Петковић. Како је случај у уметности перформанса, овде нема подражавања, нема ликова, извођачице експлозивно просипају себе на сцену, без посредника, огољено, брутално директно, кроз грчеве тела и сонгове. Нема претварања у том вулкански бурном, хорском изразу патње постојања, ужасно болне спознаје о самоћи. Сами долазимо на овај свет и сами га напуштамо, остало су све углавном привиди који нам омогућавају опстанак.

Физички напету игру и песму глумица прате три музичара, Иван Мирковић (хармоника), Никола Драговић (виолина) и Данило Тирнанић (бубњеви), композиција Ирена Поповић. Важан део представе су и видео-пројекције које се пуштају на задњем зиду сцене, углављене у оквир подебелог крста. Оне најчешће имају иронично значење у односу на играну радњу и смисао сонгова, извор су и простор контраста, кључно важног на идејном плану, јер отелотворују сукоб између лица и наличја религије, сексуалности, политике (видео-рад Игор Марковић).

На пример, док глумице на сцени, са пушкама у рукама, маскираних лица, изговарају „Молитву за благосиљање оружја – ’калашњиков’” кроз видео-пројекцију се приказују магловити снимци фетуса у мајчиној утроби. Или на почетку, када пројекције идиличних слика анђелчића прати дивљање глумица у оргазмичкој екстази, пљување и мастурбирање, или касније, када видео-пројекција доноси слике Богородице и Исуса, док актерке мазе пушке као сексуалне објекте. Смисао ових изазовних, шокантних спојева, јесте да продрмају свест гледалаца, да поремете, сруше њихове предрасуде и увоштена мишљења, да разбуцају стереотипе и да их подстакну на стваралачко, критичко мишљење о себи и о свету.

Урбанова беспоштедна критика хришћанских догми, била је присутна и у његовој „Коштани”, као и у представи „Бановић Страхиња”, али ни тамо, ни овде није против вере и хришћанства. Напротив, она је уперена против лажних представа вере и злоупотребе хришћанства, супротставља се беживотним обрасцима који суштински кваре веру, њен стварни, истинити, интимни смисао.