Шта раде Срби у Бечу

Беч је данас европски град са највећим бројем српских исељеника. Око 180.000 Срба живи у главном граду Аустрије, а у целој земљи више од 300.000. Чак 30 одсто бечких предузећа је у власништву грађана пореклом из Србије. У Бечу студира око 2.500 студената из Србије.

Аустрија је данас партнер Србије на њеном путу ка Европској унији, али се чини да нису искоришћене све могућности за сарадњу. Аустријско-српско друштво (АСД) у Бечу ради на културној размени и на подршци у процесу придруживања. Недавно је у организовало конференцију о Првом светском рату.

– То је био први пут да су се српски и аустријски историчари, правници и новинари састали у Бечу и дискутовали о Првом светском рату. Желим да захвалим вашем листу на учешћу – каже за „Политику” др Марко Стијаковић, председник овог друштва.

Сто година после Великог рата однос између две државе много је другачији, а Аустрија има велики интерес да Србија постане чланица ЕУ.

– Аустрија има пре свега економски интерес. То показују директне инвестиције од три милијарде евра у 440 аустријских предузећа која су основана у Србији током последњих 15 година. Оно што је такође битно јесу добросуседски односи у дунавском простору и политичка стабилност – каже др Стијаковић.

Износи веома занимљиве податке о одличним, али неискоришћеним потенцијалима за пословне везе између две земље.

– Само у граду Бечу регистрована су 33.000 предузећа, од којих је 30 одсто у власништву грађана пореклом из Србије. Реч је о 2.000 грађевинских предузећа и по 3.000 угоститељских и занатских радњи, затим о трговинским и малим предузећима која нуде разне услуге. Град Беч подстиче мала и средња предузећа и нуди им рефундацију оснивачких трошкова, повољне кредите од 5.000 до 15.000 евра, делимично неповратно, као и пословне центре, делимично и бесплатне просторије за прву пословну годину – каже др Стијаковић.

Управо у таквим подстицајима види прилику за улагање бечких Срба у Србију.

– Замислите да наши већи градови у Србији пресликају тај модел и да подстакну наше привреднике из Беча или из целог света, да инвестирају у сопствени бизнис у свом родном крају, да запосле једног до пет радника (родбину и пријатеље). На примеру Беча причамо о потенцијалу од око 10.000 предузећа, причамо о 10.000 до 50.000 нових радних места, регионалном јачању предузетништва и вишеструкој користи за Србију. Замислите да се тај модел прошири на нашу дијаспору из целе Европе или целог света. Израел је постао светски технолошки лидер зато што је укључио своје расејање у развој државе. Ирска је постала ИТ лидер у Европи зато што је укључила своју дијаспору у развој државе. Замислите да Србија мотивише своје стручњаке и све утицајне личности да на сличан начин улажу у своју матицу. Тврдим да би тај потенцијал или делови тог потенцијала, обновио Србију у року од једне деценије – истиче др Марко Стијаковић.

По професији је инжењер информационе технике и електронике, стручњак за радио-везе, а ради као директор у једној немачкој компанији. Родом је из Сремске Митровице, а у Аустрији живи од 1972. године. За председника АСД изабран је пре четири године. Питамо како Срби учествују у животу Аустрије и Беча, шта раде, колико је међу њима високо образованих људи.

– Срби су у Аустрији најбоље интегрисана мигрантска средина, већина говори одлично немачки, око 10 одсто је факултетски образовано, око 50 одсто је завршило занат, а остали раде у „приученој” струци или услужном сектору. Има неколико веома успешних Срба у разним секторима аустријске привреде. Не постоји ниједна здравствена установа где Срби не заузимају водеће функције. Ниједна адвокатска канцеларија не може себи да дозволи да нема бар једног запосленог са српског говорног подручја. Банке су пре неколико година започеле пословни модел под називом „етно-банкинг”, а данас свака банка има одељења која су посвећена српској заједници у којој су запослени сарадници пореклом из Србије – каже др Стијаковић.

Срби су у Бечу окупљени у разним културно-уметничким друштвима и упућени су на нашу амбасаду, а везе са Србијом одржавају углавном сами, кроз личне контакте и путовања.

– Деца прве генерације исељеника нису имала проблем са матерњим језиком, али су деца друге генерације у великој опасности од асимилације, јер је дневни утицај немачког језика огроман, а допунске наставе у основним школама нуде се делимично или само на такозваном босанско-хрватско-српском језику. Српска православна црква и неколико наших друштава посветили су се тој теми, али је то недовољно да се дугорочно супротставимо претећој асимилацији – указује наш саговорник.