Сарајево, раја и Неле којих више нема

Две године пре него што се млади и уљудни колега Филип Балуновић родио, дакле, 1985, боравио сам у Сарајеву више недеља. И, умало да тамо и останем. Али ме стара мајка молила да се вратим кући.

Сећам се, међутим, тог Сарајева и хотела „Београд”, где сам седео и пио јутарњу турску кафу и трљао очи, не верујући да су за суседним столом Горан Бреговић, Влада Правдић и Зоран Реџић. Преко пута њих су диванили Неле Карајлић и Ђура. Кусте није било. Ваљда је намештао ортаку паркет.

Не знам ко је одржавао такво Сарајево. Можда Удба, можда КОС, Микулићи или Поздерци... Можда дрекавац који је тада дремкао, али сам истински уживао у тој слаткастој, кич илузији југословенства по кључу, које је одржавано – да ли на вештачким апаратима, да ли на искреној вери у могућност заједничког живота – ко ће га знати. Али, та коегзистенција муслимана, Срба, Хрвата и Југословена је функционисала, факат, више од четири деценије.

Тада је већ стасала генерација деце чије је родитеље маршал отерао у град, „да шљакају тешку индустрију” и веру се уз солитере по предграђима. Али та деца никада нису заборавила пашњаке и селендре у које су одлазили лети на распусте, те је Сарајево постао центар културолошке папазјаније. Постао је тај град, са једне стране, оаза пастирског рока, оличеног у месији Горану Бреговићу. Са друге стране, као престоницу новог примитивизма, оличавао га је Неле Карајлић.

Али, Сарајевом је, заправо, суверено владао Хајрудин Крвавац, по мом скромном суду, највећи редитељ друге Југославије, творац аутентичног жанра – партизанског вестерна. Управо је испод Хајрудиновог шињела испао Емир Кустурица, али са другачијим сензибилитетом.

Шиба Крвавац је преферирао Серђа Леонеа, створивши партизанског револвераша Валтера и Бату Живојиновића, као идеолошку икону титоизма, оличеног у југословенском Џону Вејну. Куста је, опет, преферирао Иву Андрића, подељеног између идеје интегралног југословенства и свести о дубокој мржњи која тиња, као незалечени тумор, иза комшијских авлија.

И нестало је такво слаткасто Сарајево у ужасу грађанског рата. И Балуновић треба да зна како су се том распаду земље и града силно одупирали управо идоли ондашње раје, све сами фото-роботи таквог Сарајева. Били су то урбано-сељачки шмекери који нису контролисали своју крвну слику. Односно, нису пребројавали своја крвна зрнца.

Емир Кустурица, Абдулах Сидран и Горан Бреговић, пре избора који су разбили Босну, мој драги Балуновићу, агитовали су за партију Анте Марковића, са планом да освоје бар 15 одсто гласова и да тако разводне утицај националистичких партија. Мотао се ту и Неле Карајлић. Али реформисти су на изборима прошли једва нешто боље од тада прокажених комуниста. Потом је свако отишао где је мислио да припада. И свако је имао једнако право на свој избор.

Зато покушај Балуновића да оправда шовинистичко проглашавање Нелета за непожељну особу у Сарајеву и покушај његовог линча у родном граду не пије воду, јер је Неле учинио све да до рата не дође. Као што су то учинили и Емир и Абдулах. После је ђаво дошао по своје.

Али, рат је завршен пре 20 година и у данашњем Сарајеву нема ни „р” од раје, за коју Балуновић наивно мисли да постоји. У једном тренутку то је помислио и Неле, кад је покушао да се спусти у чаршију. И он је тада тражио оно кич, слаткасто Сарајево, које опстаје само у нашим успоменама. Али, Неле је уместо тог Сарајева, заправо дошао на меморијал свом граду. Рат је створио нове вредности новог града, у којем нема ни раје, а богами, готово да нема ни Срба.

И ја немам ништа против тог новог Сарајева и против његовог новог духа. Ипак волим да одем тамо, јер испијам кафу са продавцем антиквитета, који је своју продавницу излепио портретима Алије Изетбеговића. И ћаскамо тако о старим временима.

Тај продавац и ја се савршено разумемо. Зато сматрам да би Балуновића и његову генерацију требало чешће подсећати на ону кич илузију о Сарајеву које смо волели, како ни он ни његови јарани не би постали жртве савршеног спиновања историје: да Куста и Неле нису шпартали за Анту Марковића, већ да су били четнички мајори. И да смо сви колективно сањали да смо радили и живели у онаквом Сарајеву и онаквој земљи, као обични шљакери, за 1.500 марака месечно – немачких, а не конвертибилних. Јер, треба нас убедити, а доста је на томе урађено, како је прави живот овај и овакав, који сада живимо.

Узгред, оне алузије о Немцима, нисам разумео. Није ли их Валтер све пококао?