Понедељак, 18.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Рехабилитован карикатуриста „Ошишаног јежа”

Окружни суд у Београду донео је 17. децембра прошле године решење о рехабилитацији карикатуристе и једног од оснивача листа „Ошишани јеж” Драгослава Стојановића, који је стрељан 1945. године.

Није му пресудио Војни суд, ни Народни суд, па се може закључити да је био жртва таласа чистки.

Ни у судском поступку за рехабилитацију није утврђено када је Стојановић страдао, јер такав податак није могла да саопшти ни Безбедносноинформативна агенција, у чијој архиви, као ни у Архиву Србије, нема досијеа о овом уметнику. Отуда је у решењу Окружног суда о рехабилитацији наведено да је „Драгослав Стојановић ликвидиран, нестао”, при чему је изнета претпоставка да се то догодило после његовог искључења из Удружења ликовних уметника Србије „почетком 1945. године”.

Захтев за судску рехабилитацију Драгослава Стојановића поднели су редакција „Ошишаног јежа” и главни и одговорни уредник листа Радивоје Бојичић, захваљујући коме смо и у могућности да се позовемо на наводе из решења Окружног суда.

Иза њиховог захтева, осим потребе да са имена страдалог Стојановића буде скинута љага, стоји и додатна морална обавеза, јер је овај угледни предратни уметник, карикатуриста, графичар, сликар и дизајнер, био један од оснивача „Ошишаног јежа” 1935. и аутор познатог заглавља овог листа, на коме је приказан јеж док се посматра у огледалу.

Врата тужне повеснице о животном крају Драгослава Стојановића отворила је 1991. године Загорка Јанц, објављујући о њему рад у „Годишњаку града Београда” (књига XXXVIII). До тада га је у својим текстовима помињао једино Павле Васић.

Пре 1940. године ствари су стајале сасвим другачије.

Тако је после прве изложбе карикатура одржане у мају 1924. године у сали Друге мушке гимназије, на чијем се месту данас налази зграда „Политике”, новинар Радоје Марковић писао да се Стојановић „афирмисао као наш најјачи карикатуриста и да одскаче од осталих у сали варијететом својих радова, психолошком ситуацијом изабраних мотива и техничком сигурношћу потеза, на чему би му могли позавидети многи од страних мајстора”.

Вредност ове похвале постаје јаснија када се каже да је на поменутој изложби излагао уз колеге Пјера Крижанића, Станислава Жедринског, Стеву Милосављевића, Бету Вукановић, Богосава Војновића Пеликана и друга угледна имена света уметности и карикатуре.

Драгослав Стојановић је рођен у Аранђеловцу 4. фебруара 1890. године, а прве цртеже је почео да објављује 1910, као студент Уметничке школе у Београду, на којој ће касније, од 1923. до 1940. године, предавати декоративно сликарство. Специјализирао је у Немачкој 1912, после чега је отишао у Париз где је дочекао и крај Првог светског рата. У Паризу је ушао у ред најбољих декоративних сликара и карикатуриста, објављивао је у тамошњим најугледнијим илустрованим часописима, а радио је и за кинематографске куће.

Пошто се вратио у земљу, Стојановић је постао карикатуриста у дневном листу „Време”, али је сарађивао и у другим новинама, ангажујући се као дизајнер и у издавачким пословима. Поготово је била драгоцена његова сарадња са Гецом Коном за чију је издавачку кућу израдио и познати знак.

После окупације Стојановић је отеран у логор у Нирнберг из кога се са групом заробљеника вратио 1942, после чега је наставио да ради у листу „Ново време”, гласилу владе Милана Недића.

Његове карикатуре и цртежи из оног времена нису били политички обојени, што је утолико интересантније јер је Стојановић већ од раних двадесетих година изражавао јасан антибољшевички став.

Велики злочин усташа над Србима у Независној Држави Хрватској и помоћ избеглицама коју је организовала Недићева влада учинили су да Јовановић дизајнира знаменити плакат „Мајко Србијо, помози!”, за који подносиоци захтева за његову рехабилитацију, а и сам суд у свом решењу, претпостављају да је 1945. био један од кључних разлога трагичног краја овог уметника.

Истина, међу његовим колегама увек је помињана и наводна карикатура Стаљина коју је сачинио Стојановић, због чега га је неки никада именовани колега (вајар) пријавио „тамо где треба”.

Било како било, Драгослав Стојановић је на седници УЛУС-а 17. фебруара 1945. искључен из удружења, јер је „одмах по доласку из заробљеништва активно сарађивао на пољу пропаганде са немачким фашистичким окупатором и домаћим издајницима. Радио је плакате политичког карактера.”

Треба се надати да ће приљежни истраживачи у реконструкцији животног краја овог уметника, несумњиве, невине жртве „црвеног терора”, одговорити и на питање да ли је Драгослав Стојановић, када је формално избациван из УЛУС-а уопште био жив.

Коментари7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.