Недеља, 28.11.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Погрешне одлуке

Човек према коме осећам велику блискост поверио ми се: „Знаш, мој живот се састоји из низа погрешно донесених одлука.” Онда је почео да их набраја представљајући сопствени животни пут као билијарски сто на коме свака од његових кугли непогрешиво промашује своју рупу. Нешто од тих промашаја могло се приписати околностима које му нису ишле на руку, лошој срећи или неразумевању околине, али све у свему те одлуке је углавном доносио сам. И сада се, на крају живота, због њих каје. Утешну ствар представља чињеница да је мој блиски пријатељ јако духовит и још увек способан да се са поражавајућим ретроспективним погледом на своју судбину – шали.

То ме је подсетило на најтежу од свих дужности коју моје колеге филмски редитељи и ја имамо у оквиру наше професије: на непрестано доношење одлука. Брже или спорије, шире или уже, гласније или тише, овај или онај, да ли је важно или небитно, на шта се односи и зашто, довољно јасно или није, где је почетак, а где крај, овако или онако... Наш посао се састоји од хиљаду питања на које ваља моментално одговорити, без двоумљења и сумње у сопствени суд.

Понеко, једноставно, то не може да поднесе. Није мали број редитеља који су одустали од своје професије баш зато – више нису могли да доносе одлуке. Други овај проблем решавају тако што се ослањају на интуицију и искључују сваку врсту размишљања. Понеко, опет, премишља, доноси одлуку, а онда је мења, у страху да је погрешио. Прави мајстори, међутим, своје одлуке доносе на мистериозан, нама недокучив начин и за та решења се на крају испоставља како су била исправна.

Животне одлуке су много значајније и свакако теже од уметничких. Када би људски живот могао да се враћа уназад и зауставља се на свим раскрсницама на којима је човек бирао овај или онај пут, можда би он схватио где је погрешио или, супротно, како је одабрао праву ствар. Али, нажалост, то је немогуће па му једино остаје да се за кључне одлуке некако припреми. Како? Не знам, наравно. Али можда редитељско искуство може ту мало помоћи.

Главни редитељски критеријум у одлучивању између два решења јесте поглед на целину дела. Како проблем стоји у вези са целокупним корпусом ствари које се налазе унутар једног филма? Само ако може замислити комплетну причу и њено значење, редитељ може одговорити на једноставно питање да ли јунаку одговара овај или онај шешир. Ако не зна тачно ка чему тежи, он не може донети било какву одлуку, па ни ону: да ли црни полуцилиндар или весели „жирадо” шешир.

Шта у нашим животима представља „комплетну причу”? Рекао бих, оно што подразумевамо под погледом на свет. Артур Милер је једном, отприлике, рекао ово: „Интелектуалац није онај који је прочитао гомилу књига, већ особа која свет види сопственим очима.” Ако верујемо себи, ономе што осећамо, и држимо се тога онда нећемо омашити у доношењу одлука. Упркос околностима, и поред притисака. Бити доследан тежак је, али у суштини једини прави избор.

Друго правило којег се редитељ мора држати је да за сараднике бира најбоље. Не пријатеље, не оне који су му симпатични или му се улагују, већ проверено стручне људе, најбоље за посао који је пред њима. Ма какви они приватно били: можда крајње антипатични, понекад и особе са којима је у некој врсти непријатељства. Али, посао је посао и ту се не меша лично и професионално. После снимања се дружи с ким хоћеш, док се ради одржавај само пословне односе. То искључује низ замки у које редитељ може упасти ако се понаша приватно. Он се према проблему поставио професионално, значи без илузија.

Треће правило у вези са послом редитеља је да поседује способност да се измакне и погледа оно што чини са стране, из визуре гледаоца. Иако се бави нечим што је „његова прича”, са људима који су „проверено стручни”, ипак је важно све подвргнути провери. Бити самокритичан и слушати оне којима верујеш исто је важно као бити свој и следити сопствену звезду. У ствари, наћи праву меру између тих супротности је најважније од свега.

Све ово што сам набројао неће много помоћи моме разочараном пријатељу, а ни мени који сам приближних година. Али, можда може бити од помоћи некоме ко је пред важним животним одлукама. Или ономе ко ће једнога дана правити резиме и моћи да каже како, иако није био баш најсрећније руке у избору свога пута, бар није правио грешке на које су га навели други или које су биле у супротности са њим самим. Да је иживео своју судбину не чинећи моралне прекршаје. И то је нешто, зар не?

Коментари9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.