Уторак, 26.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Како сам се уписао у српске добровољце

Када су им руски војници наредили да положе оружје и дигнутих руку изађу из ровова, војници из хонведске чете Лазе Продановића угледали су необичан призор – читав њихов батаљон био је разоружан. Поведени су у колони ка позадини. Успут су их сустизале друге колоне, бескрајно дуг низ колона заробљеника. „Тако је ту била заробљена скоро цела наша бивша (хонведска) дивизија... 3а спровођење овако великог броја заробљеника био је одређен један батаљон војске неког руског коњичког пука. Војници стражари, са великим шубарама на глави, били су наоружани дугачким копљима, оштрим сабљама и кратким пушкама карабинкама... Тако поче наш дуги марш кроз Украјину, све даље и даље према Кијеву. Пролазили смо кроз неко лепо, типично украјинско село, са дрвеним кућама. Улице су свугде биле пуне народа. Свет је излазио из кућа, и старо и младо. Давали су нам јабуке и друго воће. Из неколико кућа изнесоше чак читаве корпе јабука, које на брзину у пролазу разграбисмо.

Ускоро чусмо и некакав звиждук. Као кроз прсте. Долазио је од челних стражара. Тада се разлеже песма: „Баришња, Баришња, как теб ја звао, Очим красива...”

До краја септембра су марширали, са прекидима за бивак, да би 3. октобра стигли у град Житомир. Ни ту се нису дуго задржали: марш заробљеника настављен је и трајао је још 20 дана, када су коначно стигли у Кијев. Заробљенички логор се налазио у Дарници, предграђу Кијева, где су их сместили у дрвене бараке и железничке теретне вагоне. Хранили су их чорбом од црне каше и другом жутом кашом из војничких казана. Једном дневно. А да би набавили бољу храну, јављали су се да раде за плату тешке физичке радове – грађевинске или на истовару.

„У почетку сам радио неколико дана на истовару грађевинског материјала, тешких камених коцки, а касније истоваривао сам и дрвене цепанице из вагона. Нако неколико дана рада, по јаком мразу, кад је већ и дрвеће пуцало, истоваривање је завршено, а ја сам примио пет рубаља, пола комада путера, један повећи хлеб, комад кобасице и једно пакло махорке (сецкано скувано лишће дувана). Ускоро нас команда логора пребаци под јаком стражом у кијевски заробљенички логор који се налазио у кијевској тврђави.

Дани су нам ту пролазили доста једнолично. Слабо смо могли да сазнамо шта се догађа у свету... Тешко је било и доћи до новина. Но ипак, ту и тамо, преко заробљеника мајстора, занатлија, који су одлазили у град на рад, могло се доћи до неких новина, па се чуло и о повлачењу српске војске и окупацији Србије од стране Аустроугарске.

Негде почетком децембра 1915. године, прочуло се по логору да српски официри посећују заробљеничке логоре по Русији и да позивају Србе заробљенике да ступе у српску војску као добровољци, ради ослобађања Србије од окупатора. Та војска се формирала у Одеси. Али како је мраз све јаче стезао, почели смо да се разболевамо. Мене ухвати грозница, висока температура, па ме логорски лекар упути у град, одакле ме санитетским возом пребацише у Москву, у једну војну болницу. На прегледу, руски лекар је утврдио да имам катар на плућима. Већ трећег дана потом, 6. јануара 1916. године, нас неколицина би укрцана у вагон санитетског воза, у коме је било заробљених болесника Мађара, Словака, Чеха, који су у овом необичном амбијенту славили католичко бадње вече. Наш пут је трајао пуна четири дана.

Коначно, стигли смо у град Самару. По изласку из воза, постројише нас и у колони кренусмо ка болници. Путем смо дрхтали, цвокотали, хуктали у смрзнуте руке. Погледах око себе: некима су нос и ушне шкољке почели већ да се смрзавају...”

Продановић је остао y болници Самаре нешто мање од месец дана. Фебруара 1916. године добио је отпусну листу и пребачен у заробљенички логор, на периферији Самаре. „Овде сам нашао доста Банаћана из Бечкерека, Кикинде па чак и из мог села Иђоша, с којима сам почео да одлазим на рад. Ломили смо лед поред железничких шина... Ту дочекасмо и велики празник Ускрс. Готово цела касарна, са свим стражарима, отишла је у цркву на богослужење. Ту је хор певача, на средини цркве певао и одговарао на јектенија. По повратку, у касарни су постављени дуги столови, са белим чаршафима и вазама са цвећем. На зиду је била велика слика цара Николаја. Трпеза је била богата...” Почетком маја месеца 1916. године Лаза Продановић дознаје од заробљеника мајстора и занатлија, који су често одлазили у град, да су српски официри већ тих дана долазили и обављали упис заробљених Срба у добровољачке одреде који су се организовали у Одеси. Оно што редов Продановић није знао јесте да је Русија, по споразуму са српском владом, још од лета 1915. почела Дунавом да шаље добровољце у Србију. Ступањем Бугарске у рат на страни Централних сила, онемогућено је пребацивање добровољаца у Србију. Њихово окупљање у Русији је настављено, па је у Одеси новембра 1915. основан Српски добровољачки одред, који је почетком 1916. имао око хиљаду војника и официра. Лаза је успео да успостави контакт са Србима који су се већ уписали у добровољце који су долазили су из свих крајева Аустроугарске монархије: Личани, Банаћани, Бачвани, Босанци, Херцеговци...

„Придружих се њима. Уписах се и ја у добровољце!"

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.