Четвртак, 09.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Провинцијски глумци

Недавно су из зајечарског позоришта отпуштена два глумца. Један, наводно, није имао прописану школску спрему а други није долазио на посао. То би можда било у реду да отказ нису добили непосредно после наступа на некаквом опозиционом скупу. Управник позоришта је дисциплиновано извршио упутства свог партијског вође и та два глумца су сада на улици. Власт је још једном демонстрирала шта ће се десити са онима који нису уз њу: умреће од глади.

Моја другарица са студија, позната пољска редитељка Агњешка Холанд, на почетку каријере снимила је потресни филм под насловом „Провинцијски глумци”. Кроз судбине групице глумаца из градића поред Варшаве ауторка разматра сву трагику глумачког позива, посебно људи које обележавамо синтагмом – провинцијски глумци. Ко су, заправо, они?

То су драмски уметници које је судбина довела, уместо на велику сцену, у неко мало, паланачко позориште. Неки од њих су се после студија вратили кући, ношени илузијом да ће уметност променити, уздићи њихов родни град. Већину њих чине они које су чудни, често сасвим неправедни токови глумачке судбине спречили да добију ангажман у великом граду. Ређе, то су аматери који су захваљујући недостатку школованих колега добили ухлебије у градићу коме је стало да има позориште и да на тај начин добије статус цивилизоване средине. У таквом месту, око театра окупља се мањина оних који уживају у уметности и култури, најчешће шачица образованих, духом оплемењених и цивилизованим понашањем издвојених житеља малог града. Они, с времена на време, одлазе у локално позориште, заједно уживају у племенитим идејама, узвишеним садржајима и надахнутим креацијама, баш њих – провинцијских глумаца.

Ови уметници су, међутим, често веома несрећни, рањиви. Неки од њих се сматрају кажњеним због тога што су далеко од културних центара у којима би их неко могао видети и ангажовати за значајне пројекте. Скоро никада не добијају прилику да снимају филмове или учествују на телевизији. Значајне новине ретко објављују критичке написе о представама у којима играју, а њихове личности готово да немају било какав публицитет. Ретко гостују по метрополама и тамо бивају примљени љубазно али суздржано. Када у њихова места дођу велеградска позоришта, познате и признате колеге према њима се неретко понашају надмено.

Пошто су махом сакупљени из различитих крајева, скоро да нико од њих према граду у коме живи и ради не осећа нарочиту приврженост. Плаћени су бедно, поготову када се узме у обзир да станују по изнајмљеним становима и туђим собама. Позоришта у којима раде су, у најмању руку, скромних техничких могућности. Репертоар умногоме зависи од редитеља који као гости свраћају у њихов град, одраде посао и враћају се одакле су дошли. Публике нема много, организоване посете ђака понекад личе на све осим на културни догађај. Томе треба додати паланку и њену филозофију. И, наравно, локалне моћнике који највише воле да се иживљавају на слабим. Као, на пример, ова зајечарска власт, озверена у својој моћи.

Ипак, провинцијски глумци ни у чему се не разликују од својих популарних колега. Најчешће ни у погледу даровитости. Муче их исти страхови, исте уметничке дилеме, исти технички проблеми. У тренутку када стану на сцену и рефлектори се упале, било да се то одиграва у Народном позоришту било негде на југу Србије, свако од њих има исти осећај да је препуштен сам себи и да му нико живи не може помоћи. А када завеса падне, сви они знају да ће јачина аплауза бити једино мерило смисла њихових живота.

На крају, поставља се питање: има ли било какве, макар космичке правде за ове људе? Наравно да има. Ко није стао на бину не зна какав је то величанствени осећај. Тих неколико корака који глумца деле од гледалишта, узвишење од метар и по које га диже много више, неколико јаких сијалица уперених у његово лице које га издвајају од осталих, све то нема упоређења са овоземаљским задовољствима. Глумац се на бини осећа као да лебди, као да не припада суморном и суровом свету из кога је малопре дошао.

Двојица зајечарских глумаца вероватно сада очајавају. Али, не би требало да се осећају исувише лоше. Они ће, кад-тад, наћи сцену на којој ће поново заиграти. Неком провинцијском театру затребаће мушкарци тог доба, са глумачким искуством. Они ће у новом граду изнајмити собу, упознати се са колегама и почети своју причу изнова. А човек који је пробао да им одузме право на глуму, на живот, завршиће, то је више него извесно, на цивилизацијском ђубришту. У ствари, нико га се неће ни сећати. Јер био је само бедни шрафчић у једној расклиматаној машини која ће једном морати да стане.

Редитељ

Коментари36
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.