Субота, 25.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Најаве геноцида у Руанди остале у америчким фиокама

Папа Фрањо (Фото Ројтерс)

Геноцид је поново постао најврелија реч у међународним односима. Након помало неочекиваног „савеза” папе Фрање и Милорада Додика, који су масакр Турака над, како се процењује, око 1,5 милиона Јермена 1915. године назвали геноцидом, испливали су и документи и искази о томе како је Америка 1994, у време Била Клинтона, игнорисала упозорења из Руанде да се у тој земљи спрема геноцид.

Амерички „Форин полиси” изнео је јуче у јавност документа у којима су представници америчке дипломатске мисије у Руанди и чланови администрације задужени за Африку алармирали надређене да предстоји најстравичнији од свих злочина познатих човечанству. Ти извештаји су се „заглављивали” у фиокама по Белој кући и Пентагону, чак и у Уједињеним нацијама, а да никада нису доспели до Савета безбедности. Саманта Пауер, у оно време новинарка а данас амерички амбасадор у УН, већ је раније сведочила да је један од ондашњих званичника Пентагона у интерном документу позивао да се израз геноцид користи са највећим опрезом, јер ће иначе „влада стварно морати нешто да предузме”. Амерички политичари су, неспремни да ризикују да њихови војници поново буду мрцварени пред камерама као у Сомалији, одлучили да је лакше напола заклопити очи и не видети сва убиства која су Руанду претворила у поприште геноцида – та реч се није смела употребити, барем не у прво време.

Јерменско страдање Бела кућа ни до данас не назива геноцидом. Очекивало се да ће ту политику променити Барак Обама, који је у време своје предизборне кампање прозивао тадашњег председника Џорџа Буша млађег због тога што овај није признавао да је над Јерменима почињен геноцид. Али, кад је постао први човек Америке, и Обама је открио колико је Турска стратешки важна држава за рат против тероризма, као што је некада била и за хладни рат, те да је не би ваљало љутити. Из истог разлога, упркос томе што је у западном јавном мњењу прилично распрострањен став да су Јермени претрпели геноцид, и остале државе се устежу од тога да прихвате ту квалификацију као свој званичан став. Другачијих покушаја је било у Француској, али су они блокирани.

Тако је Обама пре пет година, када се обележавала 95. годишњица покоља над Јерменима, апеловао на амерички Конгрес да не доноси резолуцију којом тај злочин оцењује као геноцид. Конгрес га ипак није послушао – мада је само један глас разлике одлучио – али ни то не значи да су се депутати тог тела водили чисто моралним обзирима. Замисливо је да су и они, ослобођени одговорности за спољну политику, ловили гласове 1,5 милиона америчких Јермена, који су вероватно и Обами били на уму када је нападао Буша.

И Милорад Додик је у прилично амбивалентној позицији. Истог дана када је парламенту Републике Српске упутио предлог декларације о признавању геноцида над Јерменима, он је поново одбио да масакр сребреничких муслимана назове геноцидом. Има и неких паралела између понашања Турске и Републике Српске. Поричући да су одговорне за геноцид, обе признају само да се десио страшан злочин. Такође, Турска обележава дан галипољске битке практично у исто време кад Јермени држе помен свом страдању, као што се готово преклапају комеморације у Поточарима и Братунцу.

Срби који одбацују да је у Сребреници почињен геноцид могу да се позивају и на мишљење Вилијама Шабаса, светски познатог правног стручњака за геноцид, који сматра да је употреба тог појма у овом случају „екстравагантна”. Али, тешко да се српској јавности може допасти Шабасов став да нацистички злочини над Совјетима и Словенима уопште нису били геноцид. Исто тако, кад се тврди да је у Сребреници страдало мање од 8.000 особа, уз сугестију да се из тога види како није реч о геноциду, суочава се са проблемом стварног броја жртава Јасеновца – око милион или, према новијим изворима, десет пута мање, што овде изазива побуну мада то уопште није пресудан критеријум за квалификацију геноцида.

Сви ови примери показују колико политички интереси и емоције неизбежно замагљују оно што би морала бити стручна расправа о појму толико компликованом да је његова дефиниција за неке преширока а за друге преуска – геноцидом није обухваћено истребљење класе или сопственог народа, као што се догађало у Совјетском Савезу и Камбоџи. За Шабаса је једини истински геноцид био холокауст, док Кристоф Флиге, један од судија Хашког трибунала, пита да ли је појам „геноцид” уопште потребан и да ли би било боље користити само термин „масовна убиства”. Али, верују многи, геноцид је превише драгоцен за моралну мобилизацију и позивање на суочавање са одговорношћу. У случају Сребренице, међутим, свађе о томе да ли се ту одиграо локализовани геноцид умеју, чини се, да заклоне питање о томе има ли на српској страни, ма колико и она била жртва босанског рата, одговорности за кампању масовних злочина у остатку Босне, како год их називали. У том смислу, иронично, и такозваним „порицатељима геноцида” згодно је да се сконцентришу на Ратка Младића и тиме га „жртвују” како се не би повела шира дискусија.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.