Уторак, 28.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Од заната се тешко састави крај с почетком

Павле Јанковић (Фото Г. Оташевић)

Чачак – На љубићкој страни Западне Мораве о Светом пророку Јеремији одвајкада се састајао велики пазар, па је и јуче овај народни вашар окупио на хиљаде душа. Занатлија, трговаца и ратара радих да продају еспап, и знатижељника који би да пазаре штогод али да не буде скупо.

У дугим низовима робе из разних фабрика и многих земаља нашло се место и за српске мајсторе који су некад, с почетка оног века, били на гласу у свом крају по златним рукама. За кројаче, опанчаре, кречаре, коваче и катранџије и лучаре. Како живе данас, да ли је минуло њихово доба?

Радош Лепосавић из Горњег Милановца већ четири деценије шије шајкаче и прича нам да је за једну српску националну капу од вуненог шајка, чоје домаће израде, потребно 15 центиметара дупле ширине и 60 минута посла, са пеглањем. Згодна је, вели, да се носи и лети и зими јер држи исту температуру, а на његовој тезги у Љубићу јуче је коштала 500 динара.

– Омладина ово не купује, али је траже старији људи са села или фолклорна друштва – вели терзија.

На другом крају вашаришта, Милоје Славковић (65) из Гуче продаје креч печен у родним Ртима. Приповеда да је из Гуче у Љубић кренуо у три ујутро, за килограм тражи 50 динара и мора да пристане на 40 уколико купац заиште већу количину.

– Од овога више не може да се живи, зато су у Ртима погашене скоро све кречане. Убише нас „јупол” и разни други вештачки материјали, иако је креч сто пута здравији – прича Милоје за „Политику”.


Милоје Славковић (Фото Г. Оташевић)

Тај занат, сва је прилика, занавек плаћа данак свима писане пролазности. Креч је освануо пре век и по на чатмарама, и у читавом двадесетом столећу Рћани су живели од свеже печеног камена. У селу између Гуче и Ивањице, тридесетих година прошлог века било је 149 кућа и свака друга пекла је креч за пијацу. Мајстори описују да се камен кречњак најпре обради мацолом при чему се плоче, већи комади, одвајају за сводове. Кречане се обично копају поред друма у дубину до 2,5 метра, пречника метар и по. С предње стране просечен је отвор за ложење, док се унутрашњост озида циглом и облепи глином. Изнад отвора оставља се кружни испуст са кога се зида свод висок око пола метра, а тај део посла може да обави само кречар од заната. За 20 товара креча потребно је по 40 товара камена и дрва.

Павле Јанковић (78) из златиборског села Јабланице и јуче је, на вашару, по обичају држао секиру при руци. Кад нема купаца он не дангуби већ цепка комаде црног бора натопљеног смолом. Везу лучи за потпалу ватре, у којој је двадесетак дрвца, свако налик оловци, продаје за 100 динара.

– Луч се узима из доњих делова стабла или из пања бора, пошто главно дрво иде за грађу. Лепо мирише, због смоле, али не рачунам да ћу данас богзна шта зарадити од овога. Купаца има само зими, људи воле да им ово замирише у кући као потпала – приповеда Јанковић који чува традицију ерских катранџија и лучара и већ деценијама долази у Љубић на Јереминдан.

На стотинама тезги могло се спазити свашта и којешта, али само на једној угледали смо гумене кондуре, са каишем. У ствари, бејаху испод тезге, у картонској кутији, без велике наде да ће наћи купца.


Радош Лепосавић (Фото Г. Оташевић)

– Пар продајем за 600 динара, али ви сте данас први који ми је тражио кондуре – објашњава продавац иза тезге на којој је хрпа индустријске обуће и новијих модела.

И овај примерак опанака израђен у неко мањој радионици пошто на постави нема знака пиротског „Тигра”, који је овакву гумену обућу почео да производи још 1935. године. Занимљиво је да је 2011. године „Тигар” испоручио 2.000 пари пиротског гуменог опанка купцу из Јапана, али се више нико није похвалио новим испорукама. А то је, у своје доба, дакле у првој половини прошлог века, била савремена обућа па је реч, иако отоманског порекла, ушла и у једну изворну српску песму: „Све су цуре обуле кондуре…”

Један црнпурасти ковач поређао је своје будаке и мотике на прилично добром простору, на тлу од старинске коцке посред улице, па намерник једноставно мора да их спази. Али, као ни многе на вашаришту, ни њега јуче није погледала срећа, јер народ, шта да се ради, нема пара. За нову, наоштрену мотику са насадом тражио је најпре 450 динара, затим нудио две за 400, а онда ућутао и остао да, поред своје робе на коловозу, чека неког другог купца и неку бољу прилику.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.