четвртак, 24.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Заставе и чаршафи у Венецији

Пишем вам о Бијеналу у Венецији и о вези политике и уметности. Најлепше инсталације које сам видео налазе севан Бијенала и направиле су их Италијанке – то је веш који се суши на жицама између зграда у уским венецијанским улицама, изгледа као да се беле заставе њишу на ветру.

Отварање Бијенала је 9. маја, али све што је битно догађа се од 6. до 8. маја. Тада долазе јавне личности, људи са позивницама, галеристи, кустоси, новинари. Они који су битни, а не раја. Већ 9. маја нема кустоса ни аутора; публика може да разгледа, али ће срести само уморне чуваре како седе на столицама у стерилним просторијама. Уметност се не прави за публику, већ за загревање пред отварање. Тако сам и ја имао главне сусрете тог 8. маја када су Ђиардини били препуни.

Уметнички радови су углавном досетке и ту служе као нека врста изговора за елиту да се сретне и да се државе промовишу. Тако је Риркрит Тираванија изложио цигле које праве његови асистенти и могли сте да их узмете за донацију од десет евра за кинеске раднике. Рекао ми је да су намерно направљене праве, тешке цигле да би их купци теглили и имали проблем са авионским пртљагом. Лепо ми је објаснио један млади уметник: све је упаковано тако да богати желе да купе, а на Бијеналу нема продаје, али вредност радова и уметника расте, па уз сву политичку ангажованост изложба се сведе на прилику за маркетинг.

Маркетинг и пи-арсу блиски савременој уметности. Дигресија да појасним до којих екстрема то може да иде: Владислав Сурков је Путинов саветник који долази из московског миљеа савремене уметности. Упослио је идеје постмодерног негирања истине до Бодријарове критичке теорије да живимо сталну илузију медија. Сурков истовремено финансира НВО, опозиционе протесте, као и пропутиновске демонстрације и кроз обликовање имиџа власти режира слику за страну (парирање САД) и домаћу употребу. Британски документариста Адам Кертис тврди да сличан метод индуковања конфузије примењује Камеронова влада. Код нас је пут од уметности до маркетинга и политике имао Срђан Шапер, а нова врста политичког перформера је Срђа Поповић, инструктор за револуције.

Није ли позајмљена од уметности седница српске владе у колубарском копу? Тајна вечера личи на Веронезеову у венецијанској Академији. Ренесансни сликар је био принуђен да преименује слику у Гозбу у кући Левијевих јер цркви није одговарало присуство профаних ликова. Да, католичка инквизиција је оманула, али сликарски пи-ар мора да буде беспрекоран. Фотографије из колубарског копа су моћне, а Тајну вечеру не помињем шаљиво – симбол договарања за столом је вековима присутан у нашој свести, од Исуса до кнеза Лазара. Визуелни наступ је средство политичке контроле.

Дакле, на Бијеналу уметници имају одговорност јер им је пружена глобална платформа и дивна шанса да пишају уз ветар. Међутим, ако је уметност донекле пропаганда, како је писао Орвел, онда су ови радови углавном позерски субверзивни, те на крају одржавају статус кво. Критичар „Гардијана” констатује да су дела већином неинвентивна и беживотно информативно-политичка. Концепт кустоса овогодишњег Бијенала има за полазиште Марксов „Капитал”. Ако ништа друго, преиспитивање евроцентризма и позивање на Маркса, макар веома површно и потпуно безазлено, сугерише да се у елити нешто озбиљно клима.

Један успели пример је белгијски павиљон у коме су постављени радови афричких уметника, што шаље поруку самокритике према колонијалној прошлости и краљу Леополду II који је одговоран за масакр у Конгу. Кустос белгијског павиљона је Гркиња базирана у Бриселу, повезана за Варуфакисом и његовом супругом. Грчки павиљон намерно изгледа као распало стање њихове економије, док се немачки кроз видео радове суочава са прислушкивањем грађана, дроновима и имигрантима из Африке који прелазе Медитеран.

На поду нашег павиљона побацане су заставе умрлих држава као што су Југославија, Аустроугарска, СССР, Тибет итд. Подсетник да историја има свој неумитни ток и да су државе конструкти. Нека нас то наведе на размишљање сада када је поново почело комешање на Балкану, нарочито у Македонији. Ту је излагало и Косово са радом који помирљиво позива на превазилажење граница и подела. Хм... ако ти је инсталацију финансирало Косово, бојим се да је твој сан једино остварив у оквирима велике Албаније, зар не? Стојим у нашем павиљону међу мртвим заставама: крваве су све те заставе, крваве су и оне што се и даље вијоре.

Вратимо се на улице Венеције где бели чаршафи висе са жица, бацају дуге сенке и испод њих клинци играју фудбал. Жице за веш повезују комшије без помоћи бирократије. Беле заставе миришу на чисто и на породице, на утопијску идеју да земље заједно могу да суше веш.

*Редитељ

Коментари7
2f26f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.