Расули се по свету као ђинђуве

На десетак километра од Прокупља према Куршумлији, код села Бресничића, десно се одваја пут који води уз речицу кроз живописне пределе. Нижу се села необичних назива: Кончић, Крњиград, Прекопуце и Здравиње, а горе у шуми је манастир Ајдановац. Изнад њега су Поглед и Ђулица, врхови Јастрепца. У ова три последња села најбројнији су увек били Ђинђићи. У Прекопуцу, највећем селу у овој питомој удолини, један цео заселак поред реке заузимају они. Ту је и кућа оца покојног др Зорана Ђинђића, бившег председника Владе Србије. И човека по којем се ово презиме у новије време прочуло широм земље, па и света.

Ово је било општинско место, а сад је управназграда у центру села сва оронула. У школи, где је некад било, кажу, више од сто ђака, сада их је само двоје и једно у предшколском. Гаси се лагано Прекопуце и остала села уз њега. Тек понегде видимо лепо уређена дворишта и обновљене куће. Ту су, углавном, пензионери, који су се вратили из великих градова да лета и позне дане проведу у завичају. Овде смо срели и др Љубомира Ђинђића, некада генералног директора београдског БИП-а, који је уредио Скадарлију и поставио бисте Рада Драинца и Боре Станковића. Затичемо га у друштву са Перишом Ђинђићем, сниматељем РТС, који је снимио многе филмове и серије, а мисли да му је највећи подвиг – снимање путовања једрилицом „Баш Јако” преко Атлантика. На пут је из Вашингтона пошла четворочлана посада, а у Бар су стигли он и капетан Ненад Толмачевић. Снагом ветра препловили су 11.000 километара. Била је ово прва српска једрилица која је из Америке стигла у Европу. Догодило се то 2005. године

На улазу у Доње Здравиње, крај самога пута је мала, али лепо уређена кућа и двориште око ње. Ту смо упознали Милку и Богољуба Ђинђића, пензионере који су се из Крагујевца вратили у завичај. Здравиње, како му и име каже, изгледа да даје добро здравље па Милка и Богољуб уређују врт са цвећем и поврћем, гаје воћњак – и три козе.

Бивши инжењер Богољуб, сад се прихватио и другог посла: да попише „све Ђинђиће на свету” и томе је, вели, посветио више од 15 година. Успео је да прикупи податке за око 4.000 особа које воде порекло од Ђинђића, а њих данас има свуда по свету, од Аустралије до Америке. Има их око 300 са високим образовањем, доктора наука, професора универзитета, високих официра, лекара...

У овај велики родослов уписао је за свакога, поред места и датума рођења, и имена родитеља, супруге и деце, занимање и садашње место боравка, односно место где почивају умрли. Прикупио је и око 650 њихових фотографија.

Богољуб је истражио и откуд њима ово необично презиме. Добили су га, наводи предање, према баби Радуни, коју су звали Ђинђа, због великог броја ђинђува које је носила. Било је то у давна времена, када јој се родио први унук Негован и добио то презиме. Оно се помиње и у Пећком поменику (15–18. век). Иначе, они су пореклом Бановићи из Доње Мораче, а преселили су се у Дивљу Реку код Сјенице, бежећи од турске освете. Крајем 19. века Ђинђићи су се и одатле раселили. Највише их је дошло у Топлицу, после њеног ослобођења 1877. године. Други су отишли у Шумадију и населили се у Лазаревцу, а трећи у Тењу.

У Топлици су Негованови и Симеунови потомци населили Здравиње где су засновали око 70 породица. У Прекопуце су дошли Вучинини и подигли близу 40 кућа, а Гајови у Крњиграду двадесетак. У Тењу су отишли Божови, а у Лазаревац део Негованових.

После балканских ратова, када је Космет ослобођен, неколико породица Ђинђића отишло је из Топлице у село Репу код Подујева. Од 1999. године тамо више нема Срба, па ни Ђинђића. Како је записао Богољуб, најтрагичнију судбину доживео је инжењер Радомир, који је у Подујеву имао вуновлачару. Пошто није хтео да се сели, терористи ОВК су му запалили радионицу у којој је и он изгорео. Нестали су и Ђинђићи у Тењи.

У Здравињу затекосмо пред кућом и старицу Богдану, која, иако јој је 88 година, још сама обавља све послове. И кућа и двориште су јој лепо уређени, а она, вели, најстарија је овде међу Ђинђићима. Из Београда се овамо вратила 1987. године и живи сама од када је њен муж Тиосав умро.

– Данас у целом селу у шест-седам кућа живе прави пољопривредници, остали су пензионери. Школа је одавно затворена, као и продавница. За ситницу мора да се иде доле у Бресничић, а то је седам-осам километара. До Прокупља, до пијаце и лекара има и целих 20. Боже, некад је овде све врило од народа, а сад немаш с ким да прозбориш реч – казује баба Богдана.

– Срећом, недавно су ћерка Снежана и зет Бранислав дошли у село као пензионери па ме често посећују. Син Предраг још ради у Београду, па наврати кад може – додаје.

Са књигом „Репа са кореном” и родословом Ђинђића, које нам дарива Богољуб, на повратку свратисмо код цркве у Прекопуцу. Овде се беше окупило десетак мештана око прелепог здања Свете Петке, подигнутог још 1937. године. Они чисте запуштено двориште са столетним храстовима. Обновиће и цркву, кажу др Љубо и други Ђинђићи. Нада их, ипак, не напушта да ће се овамо враћати и млади, кажу.