Знаш, умеш, можеш, хоћеш

Део наслова новог рада Александара Рафајловића (1957) „Прозор” – „Знаш, умеш, можеш, хоћеш” исцртава персонални и уметнички карактер овог сликара и свакако је његов животни мото који штити достојанство у времену ненаклоњеном креативним и самосвојним. Већ је на Рафајловићевим уметничким почецима било очито да је реч о сликарском потенцијалу велике  духовне рафинираности ојачаног и виталном енергијом оптимисте. О димензијама личне храбрости, поштења и искрености овог „радника у култури” говорило се када је у аутобиографском раду „Сликао сам Аиртона Сену” – за који је 2004. заслужио Политикину награду – проблематизовао питање професије и заната, мимикрије двоструких критеријума у дволичном расцепу између креативне праксе и елементарних животних принципа.

Пратећи ауторову сликарску генезу, може се рећи да су се готово неосетно у његовом стваралаштву догађале промене, а једна од радикалнијих је тренутак када је сликарску палету заменио фото-апаратом. Ова промена медија била је природна, служила је софистицираном искуству сликарског ока које прати идеју о суштини ликовног садржаја. Рафајловић за себе говори да је сликар-фотограф, а овај став је помогао и у новом истраживачком раду „Дванаести”. Наиме, искуство зрелог животног доба јаче је изоштрило селективне принципе и приоритете појачавајући питање порекла, породице, предачких корена. На питање ко смо, одакле смо и куда идемо Рафајловић одговара захтевним пројектом којем је посветио девет година преданог истраживања у трагању за сликарским коренима у сопственој породичној генеалогији. Тако је ауторефлексивне визуре сликаног места и теме о животу и смрти проширио на сликарски рад предака у којима је открио братство 11 сликара – иконописаца бококоторске сликарске школе чији је он потомак – од прве потписане иконе Димитрија Даскала из 1680. године до друге половине 19. века када је стварао Иво Рафаиловић, последњи поствизантијски иконописац на овим просторима. Он је чукундеда Александра Рафајловића, уметника новог миленијума и „Дванаестог” (апостолски број) у овом разгранатом сликарском стаблу. Истражујући сликарско мајсторство пет генерација Димитријевић–Рафаиловић наш савременик истиче и да је реч о најдуговечнијој породичној сликарској радионици у Европи. Између осталог, његов немиран дух интелектуалца и великог путника и овим радом сасвим демистификује малограђанске представе о удобности (комоцији и немару) уметничке професије. Фасцинира податак да је за овај пројекат направио огромну фото-документацију од 600 икона (уз помоћ Александра Милосављевића), путујући на око 80 локација (насеља, цркве, манастири, ризнице, музеји, колекције, галерије) Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Хрватске. Комплетан сајт документације садржи 13.000 фотографија. Проблеми који прате једну овакву, још и приватну, експедицију (дозволе за снимање, датовање, компјутерска обрада, финансије) подразумевају се.

О животима ових сликаревих предака готово да нема података, а Александар Рафајловић свакако није имао претензија да се бави научним радом, само је покушао да искупи дуг према прецима, себи и сликарској историји чији је део, али и да остави историчарима уметности довољно грађе за будуће научно истраживање.

Уметничко-документарни карактер изложбе у УЛУС-у конципован је у форми уметничке реинтерпретације предачких узора у којој се потенцира чврста веза са породичном традицијом, деловање у различитим медијима као и умеће иконописца.

Ово је жива поставка сликаних икона, инсталација, лајт боксова, докумената, фотографија, сублимација класичног и дигиталног доба. Велике групе колажних ситуација и детаљи са путовања освежени су шармантним сегментом Податак за биографију у којем и сам сликар представља сопствене дечачке кораке у свет уметности.

Пројекат „Дванаести” је својеврсни Гордијев чвор који је Рафајловић покушао да размрси, али у времену брзине, површности, брзих и лаких одлука, он светли као узоран пример посвећености и истрајности; омаж професији, породици, историји.

Це-де верзија каталога, обиље документације и шест текстова пријатеља дају потпуни смисао овом раду и потврђују стваралачку супериорност и сликарски таленат. Мада је Александру Рафајловићу признат врхунски допринос националној култури, тај друштвени статус га не ослобађа бриге у свакодневном животу и позицијеуличног портретисте у Португалу.