Заробљеници погрешног тела

„Зовите ме Кејтлин”, поручио је Брус Џенер (65), најновија америчка транссексуална икона, башкарећи се на насловној страни магазина „Венити фер”.

Некадашњи амерички олимпијац и звезда ријалити програма „У корак с Кардашијановима”, који је недавно променио пол, успео је да сакупи милион пратилаца на Твитеру као Кејтлин за свега неколико сати. Пре њега, рекорд у популарности држао је само амерички председник Барак Обама.

Никада нећемо сазнати како су чланови његове бројне породице заиста реаговали када им је Брус саопштио да је шест деценија живео у погрешном телу, али су у јавности Кардашијанови деловали сложно. Отварајући душу америчкој телевизијској мрежи Еj-Би-Си Брус је рекао да су га његова деца подржала у намери да промени пол, а све три бивше супруге биле једногласне у оцени да је он „особа са великим срцем и душом”, без обзира на то да ли се налази у телу жене или мушкарца.

Када је четрдесетогодишњи транссексуални мајор Војске Србије, који се у јавности представља као мајор Хелена, одлучио да промени пол, његова супруга хтела је да га – убије на спавању. Тако је барем рекао у исповести једном магазину, додајући да је његов најстарији син имао коментар типа: „Поред свих тумора, теби баш то да западне”. И млађи син прилично је прецизно гађао, када је циљао очево срце:

„Аууу, ћале па ти си she-male (термин који се односи на особе које имају мушке гениталије и женске сексуалне карактеристике)”, изјавио је наследник његовог презимена.

Мајор Хелена, који је четири деценије био заробљен у мушком телу и који је ступио у војску „да би убио жену у себи”, две деценије је носио униформу. Али, тек када је мајор пожелео да промени пол, Војска је затражила његову, односно њену оставку, наводећи да је овај транссексуалац претња за репутацију армије.

За Хелену, то је била увредапреко које није желела да пређе. Средином јануара поднела је притужбу због дискриминације против министра одбране Братислава Гашића, Министарства одбране и Војске Србије. Иако је повереница за заштиту равноправности издала препоруку да се Генералштаб и Министарство одбране извину Хелени, она још није добила никакву моралну „одштету” од армије. Док чека извињење министра Гашића, Хелена, ипак, каже да јој је одлука да прихвати себе као жену донела унутрашњи мир и слободу. Иако јој на личној карти и даље пише да је мушкарац.

Да ли ова два случаја довољно говоре о томе колико смо неспремни да прихватимо особе транссексуалне оријентације? Ако је било потребно готово две деценије да се парада поноса одржи без инцидента, колико ће времена бити потребно да прихватимо особе „заробљене у погрешном телу”? Да ли је то следећа граница коју треба прећи у нашем друштву?

Иако сваке године између осам и десет особа у Србији промени пол, др Душица Марковић Жигић, психијатар, сексолог и члан стручне комисије за промену пола при РФЗО, примећује да мали број наших суграђана суштински разликује транссексуалне и хомосексуалне особе.

„Због тога је јако тешко оценити према којој категорији особа смо мање или више толерантни. Уопштено говорећи, ми имамо веома снажне предрасуде према особама мањинске сексуалне оријентације”, примећује наша саговорница.

Др Марковић Жигић, међутим, скреће пажњу на једну занимљиву и јавности мало познату чињеницу која гласи да је Српска православна црква спремнија да прихвати транссексуалне, него хомосексуалне особе.
„Патријарх Павле, омиљени патријарх Срба, говорио је да нема потребе да се ти људи поново крсте након промене пола ’јер се не крсти тело, већ душа’. Ипак, за промену става људи према особама различите сексуалне оријентације и другачијег родног идентитета потребно је доста времена, а чињеница да је прошло готово 15 година пре него што је једна Парада поноса одржана без инцидента, говори о томе како се свест народа споро мења”, закључује наша саговорница.

Предраг Аздејковић, председник Геј лезбијског инфо центра, сматра да већина људи лакше прихвата транссексуалне него хомосексуалне особе, јер сматрају да се променом пола изврши „хетеросексуализација” а те особе постану „прави” мушкарци, односно „праве” жене.

„Транссексуалност се третира као поремећај који се лечи оперативним путем, а људима је лакше када чују да се нека полна ’девијација’ лечи, јер их необично нервира што хомосексуалци неће да се лече и постану ’као сав нормалан свет’. Чак су и велике религије рекле да немају проблем са транссексуалним особама, а Српска православна црква у Црној Гори венчава особе које су промениле пол. И највиши исламски верски ауторитети рекли су да је транссексуалност божја грешка и да ове људе не треба дискриминисати”, оцењује Аздејковић.

Лола Милојевић, политиколошкиња и експерт за родну равноправност, такође каже да би могла да прихвати тезу да је друштво толерантније према транссексуалним него хомосексуалним особама.

Она такође подсећа да, осим пола, транссексуалне особе најчешће мењају све „детаље” у личној карти, почев од имена па до места боравка, како би у новој средини почели живот од почетка.

„Не треба заборавити да постојање трансродних особа – такозваних Вирџина, има дубоко историјско и културолошко утемељење у нашем региону. И данас постоји неколико Вирџина у веома патријархалним и дубоко конзервативним заједницама као што су Црна Гора и Албанија. То су девојчице којима су наметнуте родне улоге у породици како се очеви не би срамотили што немају мушку децу”, закључује Лола Милојевић.

Катарина Ђорђевић