Изложба у четири руке

Визуелни уметници, Вана Урошевић (1961) и Зоран Тодовић (1958), стекли су значајне професионалне референце досадашњим самосталним радом. Између осталог, Вана Урошевић  је представљала Македонију на Бијеналу у Венецији 2004, а Тодовић је деведесетих лауреат релевантних домаћих и иностраних признања за графику, међу којима се издваја Политикина награда, 1992. године.

Познати су примери уметничких тандема, а њихове подстицајне релације могу се разумети у блискости стваралачке перцепције, релаксираној индивидуалности, контролисаним сујетама, идентитетском балансу, потреби за дијалогом, мањку формалности вишку суштине, а често су тачке додира и приватна блискост. Уметнички тандем Урошевић–Тодовић настао је спонтано и у себи садржи поменуте особености, а додатно је (мана или врлина) да они живе у два града и две државе и да су сусрети и рад временски веома ограничени.

Захваљујући компјутерској технологији ово дозирано време премошћују скајп комуникацијом релативизујући могућу сумњу да ли и колико географска удаљеност и физичка раздвојеност утичу на креативни рад. Поменимо и да су могуће иницијације за заједнички пројекат Урошевић–Тодовић инсталација Гојиних Капричоса које је 2011. Вана Урошевић представила у Београду као и Тодовићеви цртежи „Заборављени алхемичар“ изложени 2012. године.

Њихов први (званично) заједнички рад „Le cadavre exquise” конципиран је као разуђена визуелна и интелектуална творевина у четири руке чији поднаслов „Упоредна повест о једној кући, једном ремек-делу, једној чудесној делатности и једном непревазиђеном поступку“ појашњава да су корени креативне синергије нивелисани аутентичним доживљајима, визуелним сензацијама са путовања, из литературе, историје и историје уметности, из документарне грађе. Овај пројекат у процесу реферира на различита просторна и хронолошка упоришта, различита поља значења и игре слободних асоцијација, на фрагментарност визуелних елемената. У техничком смислу ово је зидна и просторна инсталација  сачињена од радова на ручно бојеној свили, цртежа, акварела, веза, дигиталне штампе цртежа и фотографија.

А, да би се уравнотежио систем порука и значења, симетрија и асиметрија, овим радовима на племенитом и живом материјалу каква је свила, додат је и тамни свилени оквир који појачава тежину утиска; он се касније у радовима губи остављајући више ваздуха у простору саме композиције. Ова визуелна ситуација структурисана у форми полиптиха сугерише и форму амбијента блиског лавиринту који у изломљеном току показује своје лице и наличије, а овим различитим пољима значења нема краја ни почетка јер све зависи од избора, афинитета, игре инверзије и случаја, посматрачевој спремности на дијалог.

Таписерија „Прича о Давиду“, средњовековна палата на Малти или алхемичарске тајне послужиле су за контекстуализацију вишезначних слојева у наговештеним просторно-временским ситуацијама. Успостављање значењске визуре између амбијената, уметничког дела и езотеричних учења у контексту ове инсталације повезано је и насловом  „Le cadavre exquise“, који има преносни смисао, али означава  и једну надреалистичку игру.

Ауторска еманципација и препознавање сопственог бића, уливање једне персоналности у другу, тежња да се материјално трансферише у симболичко, трасирање пута између историјских и савремених кодова, између сопства и заједничког, свакако представљају енергетски  потенцијал и симбиозу успешног стваралачког тандема Вана Урошевић и Зоран Тодовић.